Sloboda.
Muve-tražilice
Ištu sokove života i
Zuje.
I tišina zuji u
Svom bezvučju.
Spokoj i sigurnost,
Svoj na svome,
Dole,
Među mravima.
Javna duša na
Javnom zelenilu,
Rastrgana
Raspeta
Raščerečena.
Pored nje,
Raščovječene aveti
U kravatama
Hitaju ka svojim urnama.
Nesvjesne svog odumiranja,
Sa gađenjem, nadmeno i
U prolazu
Pljuju
Na Slobodu.
(juli, 2011.)
divno je, hvala Bravarice!!
Razmišljam ( samo razmišljam ), u kom se to i u kakvom baš trenutku dogodi prasak koji potera reči napolje i donese slobodu, pa makar i nakratko. Neka ovo ostane zagonetka za mene i neka ovo bude moj doživljaj pesme. Može?
.
Može, Ćakulanje, može! Pitanje je, trebam li to naglašavati, zanimljivo i potpuno “na mjestu”
“Sloboda je laka,
nije za vage,
Zgodna i Zavodljiva.
Sada i Onda nosi Nas
baš kao i naše očeve,
poklekle u osvajanju.
…pobogu, zgodna je i zavodljiva, zar ne?!”
Hvala za ovo Mastovane!
Ne možeš a da je ne primjetiš, kao djevojka, pa se okreneš
sa ljetnom haljinom do koljena, smeđe kose…zgodna i zavodljiva
Sretan je onaj ko je prepozna – onda možda ima i šanse kod zavodnice
“Raščovječene aveti
U kravatama”
mocna slika … !
Hvala Nedodjio
„Raščovječene aveti
U kravatama“
???????
Znas ih i ti – mirisu na covjeka, izgledaju kao covjek, krecu se kao sto cini covjek, ali ljudskosti / covjecnosti u njima ima kao badema u cokoladi od kokosa – u tragovima
izivini
a znam ih…što bi ti i ja uopće bez njih
Искрено, поезија ти је надмоћно боља од прозе… Сваки стих савршено смештен у збир свог звучања и значења…. Твоја тишина звучи у својем безвучју – препаметно! Фантастично је.
Ето, увијек постоји “прво”. Ти си прва која је то рекла и мислим да си усамљена у таквом мишљењу
Поезију пишем веома ријетко. Хвала ти много!
Озбиљно то мислим. Можда баш зато што је пишеш ретко, пишеш је посвећено или је доста сређујеш, све у свему, достиже врхунске естетске и етичке домете!
Не сређујем је никако хахаха, најискреније. Немам времена много за то – проза срче вријеме и то на повелику сламку
Хвала ти!