RAZGOVOR SA MIRKOM DEMIĆEM


MIRKO DEMIĆ – Nagrade su kompas običnom čitaocu

Intervju 31.03.2010 10:12

Nakon dugih godina stvaranja književnik Mirko Demić je prošle godine dobio i zvaničnu potvrdu svoga rada uobličenu u osvajanje prestižne Andrićeve nagrade za djelo „Molski akordi“. Kragujevčanin Demić se takođe bavi i priređivačkim radom, kao i uređivanjem časopisa „Koraci“. U planu ima nekoliko novih projekata, a za Intermezzo premijerno najavljuje izlazak nove knjige „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ koja će, kako kaže, imati žanrovsku odredinicu – srpskohrvatski roman.


Da li je Andrićeva nagrada za vas bila iznenađenje i koliko je uticala na vaš budući rad?

Bilo bi iznenađujuće i da sam očekivao. Ovako – iznenađenje je bilo potpuno. Dobijanjem nagrade spoznao sam, na primer, snagu Andrićevog autoriteta; čak i oni koji su me do tad smatrali običnim piskaralom, posle dodele nagrade otišli su u drugu krajnost, pa mi prilaze sa strahopoštovanjem. Nadam se da nagrada baca svetlost na sve što sam do sada uradio, ali i da će preporučivati moje sledeće knjige, jer, hteli mi to priznati ili ne, nagrade su najčešće jedini kompas običnom čitaocu u moru makulature. Nagrada, međutim, ne pomaže kad se nađete ispred monitora svog računara ili ispred praznog papira, u nameri da zapišete nešto što vam se učinilo važnim i za druge ljude, a ne samo za vas. Štaviše, ona može da vas pokoleba, da upozori na oprez i opomene na suzdržanost.

Priče u „Molskim akordima“ obuhvataju različite vremenske epohe, a u određenoj mjeri i različita geografska podneblja. Međutim, emigracija i užasi rata su univerzalni. Možemo li reći da su „Molski akordi“ antiratna knjiga?

Svaka knjiga pisana iz pozicije „naknadne pameti“ i sećanje na proživljeni rat neizostavno postaje i – antiratna. Konačno, potreba čoveka da priča, a posle i da zapisuje priče nije potekla samo iz želje da se onaj drugi zabavi (kako nam s vremena na vreme pokušavaju da tumače smisao književnosti), već i da pouči, a u krajnjoj konsekvenci – i da upozori. Ovo poslednje je, nažalost ili na sreću – jedino što literatura može i sme.

Šta vam priređivački rad znači i kakva su vaša iskustva?

Taj rad je obol zavičaju. Pokušavam da iščitam dela manje poznatih srpskih pisaca koji su potekli iz mog šireg zavičaja, današnje Hrvatske. Tako sam otkrio nepoznat roman „Talasi“ Milana Budisavljevića, a potom priredio njegove pripovetke, kao i pripovetke prote Đorđa A. Petrovića. Trenutno radim na priređivanju izabranih pripovedaka Milana Pribićevića. Sad, kad sam izmešten, sa većom pažnjom „osluškujem“ njihov jezik i motive, za mene postaje sve više ne samo književni, već i etnografski kuriozitet.

Vaše mišljenje o književnoj periodici danas (uopšte, u Srbiji, u okruženju)?

Problemi književne periodike u poslednje dve decenije su dodatno zaoštreni. U nju i njenu misiju su prestali da veruju, najpre, sami pisci (pošto većina časopisa ne honorišu svoje saradnike), a potom lokalne sredine u kojima tavore, pa sve do državnih oligarhija. O čitaocima književne periodike teško je govoriti, jer mi se čini da su stasale generacije pisaca kojima periodika nije bila ulaznica u književnost i jedno od mesta valorizacije njihovog dara i rada. A kad pisci ne prate književnu periodiku iz koje najlakše mogu da saznaju šta trenutno rade njihove kolege, teško je priželjkivati spas i infuziju od „običnih“ ljubitelja literature. Nažalost, moje prognoze u pogledu značaja i opstanka književne periodike su sumorne.

Da li radite na nekom novom rukopisu i kada će biti dostupan čitaocima?

Radim na nekoliko njih. Ono što smatram skoro završenim, dakle – ekskluzivno kod vas najavljujem novu knjigu na kojoj sam intenzivno radio već dve godine. Zvaće se „Trezvenjaci na pijanoj lađi“ i imaće žanrovsku odredinicu – srpskohrvatski roman. Nadam se da će se pojaviti u knjižarama do kraja proleća. Takođe, do jeseni će mi izaći iz štampe i knjiga izabranih eseja, polemičkih crtica i marginalija, naslovljena – „Pod otrovnim plaštom“. Sve drugo je još neizvesno i daleko od konačnog oblika.

Uloga književnosti na početku 21. vijeka

Srećom, daleko manja nego u prethodna dva veka, u kojima je često bila zloupotrebljena od strane ideologija i državnih struktura, češće potencirajući njenu upotrebnu stranu na uštrb estetske vrednosti. Danas se književnost sreće sa velikim paradoksom – sve je manje značajana i uticajna, a nalazimo se pred pretnjom da svaki ispisani tekst pretenduje da postane – književni. Ne samo da takvo nastojanje potiče iz sujete njihovih tvoraca, već i iz želja da se na takvim tekstualnim prispodobama i zaradi novac.

http://www.mirkodemic.com

Razgovor vodio Berislav Blagojević, mart 2010.

Objavljeno u magazinu Intermezzo

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s