CUNAMI U ŠOLJICI KAFE


Popiti zajedno jutarnju kafu za moju životnu sapatnicu i mene je odavno postao luksuz. Uvijek smo u nekoj žurbi, u raskoraku (između želja i mogućnosti), u utrci sa vremenom i obavezama koju redovno gubimo. Svjesni toga, njegujemo te predivne i rijetke trenutke, kao da su uspomene sa bračnog putovanja u egzotične krajeve.

Tog četvrtka se probudila malo ranije nego inače, a ja sam upravo završavao jutarnji ritual koji se sastoji od čitanja štampe i zapisivanja pokoje, još uspavane misli. Prošla je hodnikom prema kupatilu da bi uradila ono što ja gotovo nikada ne činim – umila se i popravila frizuru. Činila je to sporo i detaljno, ostavljajući mi dovoljno vremena da se iskradem do kuhinje i pristavim vodu za kafu. Kada se vratila u kuhinju, kafa je već zanosno mirisala budeći preostale snene nerve kroz nozdrve.

– Dobro jutro ljubavi – rekoh polutiho ljubeći je nježno u čelo.

– Dobro jutro, dušo – odgovorila je raštimanim hrapavim glasom.

– Kako je spavalo srce moje? – upitao sam.

– Dobro, bebice moja. A ti? –

– Onako… Ne baš kao beba – odgovorih, ne želeći da joj prebacujem što me je budila hrkanjem dobar dio noći.

– E baš fino! – rekla je kao da nije čula šta sam rekao.

– Mislila sam da nam poslije posla u goste dođu moja sestra i zet – nastavila je otpivši razgaljujući slatkasti gutljaj.

Zaustio sam da je pitam da li ona uopšte sluša ono što joj govorim, ali nisam želio da dovedem u opasnost idilično ispijanje prve jutarnje kafe. Uostalom, njena sestra i sestrin suprug su vrlo dragi ljudi. Ali, nisam se baš naspavao i mislio sam odmoriti poslije ručka…

– Draga, nisam se baš naspavao i rado bih odmorio… –

– Pa sad si ustao iz kreveta, pobogu! – uzviknula je.

– Istina, ali… – pokušao sam da objasnim, ali me je moja životna sapatnica grubo prekinula.

– Nema ‘ali’! Čitav dan bi prespavao ljenguzo jedna! Gdje ti je mladost? A? Gdje je?! – vikala je, mlatarajući rukama milimetar iznad šoljica za kafu.

– Ostala je u besanim noćima – konačno uzvratih.

– Ko je ostao? Kakvim noćima? O čemu pričaš? – upitala je smirenije i sa vidljivim čuđenjem na licu.

– Pa mladost – odgovorih gledajući je u oči.

– S tobom se ne može ni razgovarati! Sve ti je teško, stalno si umoran, ne želiš da me izvedeš u provod, smeta ti kad pozovem nekoga u goste… –

– Normalno da sam umoran i mrzovoljan i kilav kad si hrkala poput morža sa problematičnim sinusima! – dreknuo sam zakačivši rukom gotovo punu šoljicu.

Gorka tekućina iz moje šoljice se prvo nagnula na jednu stranu, a onda se svom silinom, poput cunamija, obrušila na stolnjak, neke moje bilješke i dvije karte za pozorište.

Ćutke smo pospremili nered. Počeo sam da se spremam za posao, jer nije bilo vremena za kuvanje nove kafe. Moja životna sapatnica mi je tada prišla, pomilovala me po obrazu i poljubila.

– Trebao si me probuditi, budalice – rekla je nježno.

– Nisam htio da ti prekidam san, draga – uzvratih jednako nježno.

– Bilo, pa prošlo! Molim te da na putu do kuće svratiš u onu prodavnicu iza pošte i kupiš flašu kupinovog vina – rekla je i dalje me milujući.

– Otkad ti to voliš kupinovo vino? – upitao sam.

– Ti baš ne funkcionišeš bez jutarnje kafe! Ludice moja, nije to za mene, to je za naše goste. Zar si već zaboravio? –

 

* Iz rukopisa u nastajanju. Dostupno na prozaonline.

Advertisements

2 mišljenja na „CUNAMI U ŠOLJICI KAFE

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s