GLADOVANJE NA SLAMKU


   – Draga, da li si ovih dana možda stavljala otrov za insekte po uglovima našeg predivnog stana? – upitao sam životnu sapatnicu.

   – Ne. Zašto pitaš? – reče.

   – Nisam ni ja – rekoh zamišljeno.

   – Pa? Kakvo ti je to onda pitanje? Zar smo trebali postavljati otrov? – započela je paljbu.

   – Ljubavi, ako nisi ti postavila otrov i ako to nisam učinio ni ja, onda ovaj žohar mora da je umro od gladi! – uzvratio sam zabrinuto gledajući u crnu, ogavnu, ovalnu fleku na podu.

Moja životna sapatnica mi se pridružila u posmatranju smrtno ozbiljnog prizora žohara koji na leđima pozira nevidljivom slikaru. Imao sam dilemu da li je u pitanju akt ili mrtva priroda. Nisam siguran da je i moja životna sapatnica imala slične primisli.

   – Gadan mali stvor – konačno izusti.

   – Gadan – uzvratih brzo – i više nego gadan –

   – Gadan i gladan – reče ona pomalo rasijano.

Pogledali smo se i kao prave srodne duše pomislili smo na isto i krenuli prema frižideru. A u njemu: žućkasto svjetlo baca tek dvije sjene – jednu od flaše domaćeg soka od šljiva i drugu od nedojedene tegle ljutih papričica. Zatvorili smo vrata frižidera nakićena šarenim magnetima koje su nam poklanjali prijatelji po dolasku sa putovanja i bez glasa smo se zaputili prema ostavi. A tamo: razni bezvrijedni papiri i bilješke, reketi za stolni tenis (jedva korišteni), rezervne sijalice i osigurači, šalovi koji sa nestrpljenjem čekaju novembar da izađu u šetnju, karirani kišobran (pokvaren), gotovo prazna flaša pančevačke kajsijevače, prašnjavi tobolci sa fakultetskim diplomama, mali crni kišobran (poluispravan)… Od hrane smo pogledom uspjeli pronaći dvije teglice. Jedna je davno zaboravljena tegla kiselih krastavaca koja je izmamila uzdah kod oboje:

   – Te godine je bila dobra berba, zar ne? – sjetno upita je moja draga.

   – Da, ljubavi, bila je. Šteta što kiseli krastavci nisu vino… – uzvratih kratko.

Druga teglica je bila ispunjena nečim za šta smo pretpostavili da je nekada bilo ajvar, a sada bi se moglo dobro prodati nekom od vodećih svjetskih biohemijskih laboratorija za projekat radnog naziva „Evolucija i nove forme života na Zemlji“.

   Znali smo da živimo bijedno, da su nam zaposlenja od danas do sutra a plate mizerne i da životne radosti uglavnom dobijamo na slamku. Ali do ovog časa moja životna sapatnica i ja nismo bili svjesni da gladujemo na slamku. Baš tako, jer mi ne živimo u izobilju, ali ni ne gladujemo onako, istinski, već nekako pomalo, pritajeno, polovično. Na slamku.

Želio sam hitno, radi našeg mentalnog zdravlja, promijeniti tok misli i izbaviti nas, makar i prividno, iz bezdana turobnih razmišljanja u koji smo tako naivno upali.

   – Šta mi zapravo znamo o žoharima? Možda njegova smrt nema veze sa hranom? – rekoh sa namjerom da prikažem kako imamo hrane dovoljno i za sebe i za žohare.

   – Znamo da mogu da izdrže i mjesec dana bez hrane. A ipak, on (ili ona, progovori upravo probuđena feministica iz moje životne sapatnice) je odlučio da umre u našem stanu – reče ona depresivno.

   – Možda je umro od starosti? – pokušavao sam da popravim stvar.

   – Znamo da mogu živjeti i sedam dana bez glave! Ovaj (ili ova) ima glavu, a ipak je mrtav, ovdje u našem stanu – bila je neumoljiva.

   – A možda se otrovao kod komšije, pa slučajno umro kod nas? – silno sam pokušavao da smislim neko opravdanje i izbavim nas od krivice za smrt žohara izgladnjivanjem.

   – Znamo da oni mogu da žive i u pustinjama i u polarnim oblastima. Ali ne i kod nas! Kod nas umru od gladi!! – nastavila je da nas oboje ubija u pojam, očigledno ne obraćajući pažnju na moje opaske i moguće scenarije.

   – Ljubavi, moguće je da sam sinoć, kada sam ustao da popijem vode, u mraku stao na njega (ili nju; prihvatio sam igru) i ubio ga – rekoh povlačeći potez očajnika.

   – Znamo da žohari imaju bijelu krv i u tom slučaju oko njega bi bilo sve krvavo bijelo! – konačno je obratila pažnju na ono što sam govorio.

   – Znamo da žohari mogu da plivaju i drže dah i do četrdeset minuta. Pretpostavlja se da bi preživjeli i nuklearnu katastrofu, ali ne i kod nas, jer… –

   Tada sam isključio uši i digao ruke od pokušaja da je utješim. Pustio sam je da završi svoj monolog, jer sam znao da će se na taj način najbrže „ispucati“ i vratiti u normalu. Meni je ovaj razgovor odmah pomogao. Više nisam mislio na čemernu stvarnost, na prazan frižider, na besperspektivnost, na zelenkastu nakazu koja se uselila u teglu sa ajvarom, na glad… Mislio sam samo na jedno – otkuda, do đavola, ona zna toliko o žoharima?!

Objavljeno na: prozaonline

8 thoughts on “GLADOVANJE NA SLAMKU

  1. Dopada mi se obrt, uspeo si da me iz tuznog pocetka price nasmejes i izvuces 😆
    Ja nisam imala pojma o zoharima i sad si me zaintrigirao, odoh iz ovih stopa da se informisem, zlu netrebalo 😆

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s