Tišina. Nema buke istrošenih autobusa, ne zuje dizalice nalik na džinovske bogomoljke, ne čuju se psovke prerano postalih roditelja koji kude djecu bez razloga, nema brundanja nezadovoljnih penzionera, ne treskaju se tramvaji, nema iritirajućih drekavaca sa reklama za neki visokotoksični napitak, nema ni škrguta zuba na času matematike, ni cviljenja tenisica u sportskoj dvorani, ni lupanja na komšijska vrata, ni graktanja vrana ponad prozora…
Tišina. To je sve što ostaje nakon kraja. Nakon apokalipse. Pa iako katastrofe mogu da budu različite (ima ih, kažu, koliko i vrsta orhideja), nakon svake dolazi tišina da upotpuni zjapeću prazninu. Tišina nakon što se dvoje negdašnjih ljubavnika rastanu, tišina nakon Černobilja, tišina nakon izgubljene utakmice, tišina poslije bankrota na berzi, tišina nakon gašenja urlajućeg vulkana, tišina nakon drhtaja Zemljine kore, tišina poslije pomora Velikih gmazova…
Tišina. Uvijek je tu da najavi događanje Novog, rađanje nepoznatog! I nikad ne znaš šta će izroditi ta bešumnost. Tako je bilo i prije Velikog Praska, tako je i danas. Hoće li se javiti neka nova šansa, izroditi neka nova ljubav, da li će Zemlja poroditi neko novo čudovište koje će naslijediti pogano čovječanstvo kao što je ovo zamijenilo Eru dinosaura? Hoće, jer život je žilava rabota! Jedina mu je mana što u sebi neminovno nosi klicu smrti. Ali i smrt, ili katastrofa, u sebi nosi sjeme života, u tišini koja joj slijedi.
Tišina. To je ishodište vječite cikličnosti, polazni takt valcera života i smrti, koji, gle čuda, svira od prapočetka u toj istoj tišini. Pa čak i kada ugasne Sunce, kada Zemlju obljube ledeni ili pustinjski zagrljaji, svejedno je, čak i tada, nakon Posljednje Apokalipse, tišina će postojati. U „Rečniku stranih reči, uzrečica i poslovica“ (Knjižarsko-izdavački zavod Napredak, Pančevo, 1922), Jovan Grčić za apokalipsu kaže da je tajanstvena, zagonetna, mračna. Nije li i tišina koja dolazi nakon nje upravo takva – mistična i tamna? Jeste! I upravo zbog te tajanstvenosti, kako apokalipse, tako i tišine, mi ne znamo kako će izgledati Kraj, niti kakav će biti Početak. Sigurno je samo da će se iz Tišine ponovo izleći život. Nekakav. Nekada. Negdje.
* Tekst za tematski broj časopisa „Unus Mundus“ posvećen (Post)apokalipsi.
Berislav Blagojević 
U tisini- bez obzira nakon koje Apolkalipse nastupila i ma kako tamna i misticna bila, mislim da ipak najlakse pronadjemo sebe. Evo, ako zazmurimo na trenutak i pustimo da Tisina zavlada nama- sta ce mo videti, osetiti, cuti? Spoznacemo mnogo toga sto ocima nije vidljivo…
Uzivala sam citajuci.Volim ove tvoje kratke tekstove u kojima kazes toliko toga, a to ne ume svako… 😀
Draga Sarah,
uvijek mi pricinjava zadovoljstvo kada se citaoci razonode i/ili zamisle nad tekstom…
Potpuno je jasno da uglavnom stvari radimo mehanicki i da nikako ne koristimo „prostor izmedju zareza“ da se malo priberemo i razmislimo o nekim stvarima.
Volim da osluškujem tišinu…njene priče su često delotvorne, ali nekada i zloslutne. Nekada me plaši, nekada raduje, donosi spoznaju. Tajanstvena je i puno toga zna, u tome i jeste njena veličina!
Tisina – zastrasujuca i omamljujuca. Tisina misli koja je divna, odmarajuca.
Peščana & Plava Baklava – hvala vam!
Тишина – шта је супротно: је ли Живот и Бука, или нешто друго? Веома широка, вишезначна флексибилна ријеч. ТИШИНА: емоционално – дубоко понирање у интиму или тајна љубави; гранична тачка идеалног поравнања живот-смрт, нирвана или тајна смрти, тајна настанка или тајна рађања, дисовски речено феномен „падања“ у тјелесни живот (с носталгичним присјећањем на неки пренатални рајски, астрални живот, слутња наше могуће преегзистенције или наша варка о њој… кад смо из савршене Тишине Рајског пали у прозаичну Буку Земаљског, или… Логично би било да након Великог праска и смиривања дилувијалних сила буде све пометено у Тишину! Апсолут Тишине може се окончати опет великим апокалиптичним ремећењем те исте Т – новом експлозијом сила и новим прераспоредом по законима космичке физике. А ми – ми смо честице тих кретања – а без честица нема ни Тишине и Буке, и све укруг
Драги Т.
увијек су ме одушевљавала Ваша запажања…
И још увијек је тако! Хвала Вам на томе!
🙂