KAMELEONI


   Ranije su bili u šumama, visili su sa grančica, drijemali na lišću. Jezicima kao strijelama sjekli su vazduh, bez glasa i bez napora. Sve što je bilo manje ili slabije od njih bilo je njihov plijen. Oni su bili sve: i kamen i kora drveta i usahli list. Oni su bili strpljivi i gramzivi i više nego što im je bilo potrebno da postanu vrhuške u lancu ishrane. Satima su znali biti nešto drugo, pretvarajući se poput čarobnjaka čas u busen trave, čas u mravinjak. Srce bi im kucalo taman koliko treba, a udisaji bi bili plitki, kratki i neprimjetni. Samo oči… Te nezasite lutalice, poput točkova vodenice, nikako nemaju mira. Samo oči, te izdajničke zaobljene kupe na licu, samo su one mogle razotkriti sve te fantastične krinke.

   Zatim su došli među nas. Sada su u gradovima, u kućama, u parlamentima. Oni su svuda. Oni su naše komšije, vojskovođe, naši kumovi, ljubavnici… Zbog njih više niko ne razlikuje prijatelja od neprijatelja, dobro od zla, vrline od mana. Kameleoni današnjice imaju kožu za sve i presvlače se po potrebi. Uče i prilagođavaju se veoma brzo. Ponekad i ne vrebaju plijen, nego love onako, u hodu. Udružuju se formirajući čopore koji postavljaju perfidne zamke na granici sna i jave. Apetiti im rastu progresivno, a opsjene kojima zbunjuju lovinu postaju sve savršenije i složenije. Pa ipak, još uvijek je moguće izbjeći klopku, razlučiti obmanu od realnosti i spasiti se. Da biste kameleone mogli prepoznati na vrijeme potrebno je znati samo jedno: oni vas nikada neće pogledati u oči. Oni vas nikada neće pogledati u oči!

Advertisements

15 mišljenja na „KAMELEONI

  1. Ne vidim ja to tako crno-belo. Svi smo mi kameleoni. Sposobnost prilagodjavanja okolnostima spada pod „socijalnu inteligenciju“. Slažem se da je neko extremniji. Slažems e i da oni nezajažljiviji dospevaju dalje. Grabljivice postoje svuda: u vazduhu, moru, šumi, dakle, ljudski rod tu nije izuzetak. Dakle, i to je prirodna pojava.

    Čak su, na neki način korisni. Ko bi se bavio politikom da nije njih (a neko očigledno mora)? A pošten političar je samo lik iz bajke, ne sretoh baš nešto u realnosti. Osim toga, zahvaljujući njima lakše prepoznamo one druge, ako smo ih željni. I još nešto: niko od nas nije ni sasvim kriv, ni sasvim prav. Svako je u nekom trenu grabljivica, u drugom plen, u trećem umiljato mače. Nekada toga čak nismo ni svesni, a drugi nas tako vide.

    I za kraj: nije za brigu, jer sličan se sličnome raduje. I svako treba da ume srcem d aprepozna prijatelja. Ako ne rpepozna, nisu mu oni krivi, sam ispada slep kod očiju 🙂 .

    Sve, ali baš sve je tako relativno 🙂 .

    • Plava,
      istina je da nisu sve baklave iste (npr. plave), međutim, čini mi se da je onih koje mijenjaju boju više sada nego ikada ranije. Namjera ove priče je upravo da skrene pažnju na to. I naravno, slažem se da je sve relativno…

  2. Odlican tekst. Nazalost sve ih je vise. A da bas kao sto kazes tako se prepoznaju (pisah i sama o jednom…) „oni vas nikada nece pogledati u oci!“ …

  3. Nisam imala nameru, ali moram. U zemlji Srbiji, pa i u Bosni, odnosno, Republici Srpskoj, more, na Balkanu, sposobnost preobražavanja vekovna je, vešto savladana disciplina. U svojoj 45-oj ja sam odavno poražena. Da li sam to dozvolila? Odgovorno tvrdim da nisam. Potvrda tome je i ova minijatura koja lepo govori o nezadrživo narastajućim helebardama kameleona, a koju bih rado upotrebila kao pamflet, odštampala i na majici nosila svakodnevno, jer mi ništa drugo nije preostalo. Želim da kažem, da, ako u sebi nemaš ni atoma prepredenosti niti lukavosti, hteo-ne hteo, živiš u nekoj vrsti izolacije: u krugu svoje porodice i svojih prijatelja, ne bi li ostao koliko-toiko čitav, jer stomak za ‘igre’ možda i imaš, ali koristiti ga, protivno je tvojim nahođenjima – više voliš mirno da spavaš i svakoga u oči da pogledaš.
    Na kraju, ima tih ‘sportova’ i u drugim zemljama, ali ja sam Nušićev i Domanovićev ‘potomak’ i njima verujem, te u tuđe ‘stadione’ neću ni da zavirujem.

    Zamolila bih, usput, i za prihvatanje izvinjenja zbog toga što na tuđem blogu podižem buku, možda i bez razloga.

    • Cakulanje,
      nema razloga da se izvinjavaš! Primarni cilj mojih priča i jeste da se ljudi zamisle, da promišljaju o nekim temama i da komentarišu! U pravu si, mimikrija je na Balkanu opšteprihvaćen sport vijekovima već. Podržavam tvoju ideju da se prvo pozabavimo disciplinama koje se praktikuju na našim livadama, a onda ko želi, neka komentariše i tuđe stadione…

  4. Evo ja sad moram Bero na tvom blogu da se slozim sa Cakulanjem i da se prihvatim stampanja majici 😀
    i moram da je citiram :.“ Želim da kažem, da, ako u sebi nemaš ni atoma prepredenosti niti lukavosti, hteo-ne hteo, živiš u nekoj vrsti izolacije: u krugu svoje porodice i svojih prijatelja, ne bi li ostao koliko-toliko čitav, jer stomak za ‘igre’ možda i imaš, ali koristiti ga, protivno je tvojim nahođenjima – više voliš mirno da spavaš i svakoga u oči da pogledaš.“

  5. Ali to i jeste dobro – što imamo mogućnost izbora: i kakvi ćemo biti i s kim ćemo biti 🙂

    Vremenom kukolj će se sam istrebiti, poješće se medjusobno, jer ne vole se oni, samo se uzajamno iskorišćavaju. A odradiće lepo sav prljav posao, pa će se lakše disati 🙂 .

  6. Saglasna i sa tvojim tekstom i sa prethodnim komentarima. Jedino što mislim drugačije je da one koji dovoljno dugo menjaju boje nije stid da ‘ladno gledaju u oči drugome. Ko ih ne zna skupo ih plati… Poznajem takve…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s