DJETELINU ĆU SAČUVATI


Prije nekoliko dana mi je prijateljica rekla da riječi, pjesme, pisma ili priče biraju nas, a ne mi njih. U prvi mah nisam bio sasvim siguran da je u pravu, jer sam prilično uvjeren da raciom biramo sve i svja, pa tako i riječi koje ćemo izgovoriti, pisma koja ćemo (i kome!) napisati, priče koje ćemo ispričati… Činilo mi se kako bi bilo odveć čudno pisati pjesme nepoznatim muzama i govoriti iskrene, intimne priče nekakvim strancima ili ljudima koje jedva poznajemo. A onda mi se dogodilo nešto čudno – od hiljada i hiljada naslova na uličnom sajmu knjiga, mene je odabrala jedna (ne ja nju!) koju je nekada davno napisao Alber Kosri.

Ophrvan prizemnim (uglavnom egzistencijalnim) stvarima, i ja sam, čini se, zaboravio na čuda, na začudnost koju smo svi kao djeca imali i dijelili među sobom neštedimice. Ničemu se više ne čudimo: ni presađivanju srca, ni slanju ljudi u dubine okeana, ne čudimo se čak ni, priznaćete, čudnim vrstama kao što su gljive koje svakodnevno jedemo. Ničemu se više ne čudimo, a svijetu tako očajnički trebaju čuda!

Moje čuđenje je narastalo svakom pročitanom stranicom knjige koja me je odabrala, jednako kao i uvjerenje da je moja prijateljica na tragu istine.

   „Civilizacija je bila posebno strahovita celom dužinom ulica Fuada Prvog i Emada el Dina. To su dve glavne ulice koje uživaju sve ono što jedan civilizovani grad poseduje i baštini za otupljivanje ljudi. Bilo je tu otužnih predstava, barova u kojima je alkohol veoma skup, kabarea sa lakim igračicama, prodavnica odeće, draguljarnica, čak i svetlećih reklama. Ništa nije nedostajalo za zabavu. Ljudi su se zaglupljivali do besvesti.“[1]

Nije li čudno kako je ovaj Egipćanin prije punih sedamdeset godina opisao nas, hic et nunc[2]? Zar nije strašna spoznaja da se gotovo ništa nije promijenilo? Nije li čudan dijalog oca i sina koji kao da je izgovoren u XXI vijeku, u nekoj od balkanskih kasaba?

   „Šta si mi to doneo, mališa?“

   „To je za ovcu, oče.“

   „Koju ovcu?“

   „Prazničnu ovcu, oče. Nabavio sam detelinu. Sad samo treba da kupimo ovcu.“

   „Nije praznik za nas, sine moj“, reče. „Mi smo siromašni.“

   „Šta me se tiče, hoću ovcu!“

   „Mi smo siromašni“, ponovi Šaktur.

   „A zašto smo siromašni?“ upita dete.

   „Slušaj, mališa, idi sedi u neki ćošak i pusti me da radim. Siromašni smo zato što nas je Bog zaboravio, sine moj.“

   „Bog!“ uzviknu dete. „A kada će nas se setiti, oče?“

   „Kad Bog nekog zaboravi, sine moj, to je onda zauvek.“

   „Ja ću ipak sačuvati detelinu“, reče dete.[3]

   Želio sam neku knjigu koja će me opustiti, možda čak i nasmijati, ali desilo se što se desilo. Knjige, riječi, pisma…biraju ljude, a ne oni njih. Možda ne uvijek, ali takva minijaturna čuda se ipak dešavaju. I ma kako mala bila, nastojaću da ne zaboravim da vjerujem u njih, jer nam trebaju kao vazduh ili voda. Bez njih postajemo ljušture, roboti bez snova i mašte koji mehanički tupo ispunjavaju svoje dnevne zapovijedi. Zato sam odlučio da sačuvam djetelinu.


[1] Alber Kosri, Ljudi koje je Bog zaboravio, Geopoetika, 2009, str. 56.

[2] Ovdje i sada.

[3] Alber Kosri, ibid, str. 50-52.

Dostupno na konkursiregiona.net od 01.09.2011.

17 thoughts on “DJETELINU ĆU SAČUVATI

  1. Evo, moraću da se ne složim s tobom (u konstataciji da sve i svja biramo raciom).
    Isto tako, moraću da se složim s tvojom prijateljicom.

    Na kraju ću da sačuvam detelinu 😉

  2. Međ’ hrpom računa u kojoj sam trenutno i koja mi priličnu glavobolju zadaje, samo ću potvrditi da nas priče pronalaze baš onda, kada to nikako ne može biti slučajnost, već neki oblik potpore i podrške, kao što je to slučaj sa mnom i ovim tekstom, upravo sada i ovde.

    Neverovatno!

  3. Takla me je prica, pronasla me je u potrazi za mirom i verom u ljude… da, pronasla me je u ovom momentu, sada kada mi je ta detelina ono sto zelim sacuvati…
    Divna prica.

  4. heh: ) taj večiti i nikad na dovoljno načina ispričan mit o Pandori i njenoj kutijici…

    jedino nisam sigurna kada odlučimo da otvorimo kutijicu i pustimo i taj poslednji trag da iz nje otprhne u nebo…

    PS tvoja drugarica mora da je čitala Safona, jer me podsetila na priču o biblioteci zaboravljenih knjiga: )))

  5. Ovo me poseti na jednu interesantnu priču :
    „Neko je selo jednom zahvatila velika suša. Mjesecima ni kapi vode. Izvori presušili, zeđj zavladala. Svi su mještani izašli i molili Boga da padne kiša.
    I Bog im poruči da sutradan u 5 svi dođu na proplanak i čekaju kišu.
    I dođoše.. svi..
    Bogu vjerovaše..i
    kišu čekaše..
    ali samo jedan dječak krčag u ruci držaše. ..“

    D .

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s