TMORA


   Prije neku noć sam usnio čudan san. Sanjam kako liježem u krevet, prevrćem se, vrtim i uvijam kao da me mori neka strašna boljka. Kad sam konačno zaspao, ništa usnio nisam. Cijelu noć sanjam isto; pa iznova, ponovo i ponovo. Sanjam da ništa usniti ne mogu. A u grudima me nešto pritislo, jedva dišem, kao da je stogodišnji  hrast pošao u šetnju, pa zastao tu da se odmori. Tmora! Čuo sam da su to babe tako nazivale kad sam bio dijete. Nije me strah. U mom snu nema ni čudovišta, ni avetinjskih prikaza, ni grozota spoljašnjeg svijeta. Nije me strah, samo ne mogu da udahnem. Nije me strah, a možda bih ga trebao osjećati.

   I tako cijelu noć. Postelja se ispod mene izgužvala kao neželjeno ljubavno pismo. Sanjam da ništa usniti ne mogu.

Onda se začu neka muzika, kao dječija uspavanka, i ja počeh u snu da sanjam ono što sam snivao kad sam bio mali – šarene igračke i slatkiše, nedodirljive uvojke prve simpatije, novu loptu, onu pravu, kožnu… Onda muzika postade jača, agresivnija, bučnija. Nestadoše slatkiši i igračke! Neko kao da dozva mučne snove, starije snove od onih nevinih dječijih. Sada u sanjam ono što sam snivao dok sam odrastao – topli porodični dom u predgrađu, putovanje na neko tropsko ostrvo, otplaćeni dug za automobil… Otkucaji srca se ubrzavaju, vena na vratu hoće da iskoči! Jedva dišem i čini mi se da izdišem posljednji put, da me tmora lagano guši svojim zagrljajem. Iznenada, kad je već izgledalo da mi nema spasa, muzika utihnu i nestadoše prizori pod kapcima. Samo mrak. Beskrajno ništavilo crnila. Par trenutaka ništa se nije dešavalo. Tih nekoliko sekundi iščekivanja moglo je trajati čitavu vječnost. Bezuspješno sam pokušavao da se trgnem, da pridignem glavu i otvorim oči.

   Zatim se začuo taj glas. Bože, kakav glas! Glas koji samo u snovima možeš da čuješ; ni tanak, ni dubok, ni piskutav, ni mekan, ni jedinstven, ni višeglasan, ni monoton, ni glasan, ni tih, već nekako sve u jednom. Glas iz potpune tmine progovara: Vidiš li da snovi stare zajedno s nama? Kada čovjek ostari, prirodno je i da umre, zar ne? Ali on može umrijeti i prije stvarne smrti! Ako mu snovi ostare prije no što im je vrijeme, ili ako kojim slučajem prestane da sanja, on je već mrtav a da to i ne zna. Čovjek bez snova i nije živ čovjek, već samo olupina u koju će se zaleći boleštine, sumnjičavost i dosada koje će ga vremenom konačno dotući. Nevolja sa snovima je što su, iako stare sa nama, uvijek korak ispred nas. Tvoj zadatak je da sustižeš svoje snove i da im ne dopustiš da odbjegnu daleko. Jer, kad oni stignu do kraja, kad oni odumru i više ih ne bude, neće biti ni tebe, upamti.

   Ustao sam, mokar, izmoren (tačnije istmoren) i neobično spokojan. Obukao sam se i izašao na ulicu da kupim cigarete. Poželio sam prodavačici dobro jutro i upitao je da li je nešto sanjala sinoć. Pogledala me onako kako se inače gleda u čudake i budale. Ali ja nisam bio jedan od njih. Nisam bio ni lud, ni izgubljen. Naprotiv, tek sada znam šta mi je činiti!

* Priča iz knjige „Ja, revolucionar“.

Advertisements

15 thoughts on “TMORA

  1. *sanjam cesto otvorenih ociju, tako da mi za san ne ostane nista….nakon ove price vidsim da sam u problemu… 🙂

    „Tvoj zadatak je da sustižeš svoje snove i da im ne dopustiš da odbjegnu daleko. „- pocinju pripreme za maraton 🙂

  2. Povratni ping: (Ne) čitati pred spavanje Harmsa pogotovo | Ne plači , to mogu i ja ….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s