NA IZLETU


   Te godine je kasnilo sve – i plate i penzije i početak školske godine… Kasnilo je i proljeće koje se ka nama tromo vuklo preko horizonta tek potkraj aprila. Moja životna sapatnica i ja smo bili napola ugušeni klaustrofobičnim iznajmljenim stančićem čiji su se zidovi obrušavali na nas poput kamikaza.

   – Sunce! Konačno sunce! – uzviknuo sam kao da je riječ o dragom prijatelju kojeg nisam vidio deset godina.

   – Kuda ćemo na izlet? – spremno je dočekala moja životna sapatnica.

   – Bilo gdje u prirodu. Meni je svejedno – odgovorih kratko.

   – Hajdemo negdje gdje nikad nismo bili – reče glasom razdraganog djeteta.

   – Imam ideju! Ti napravi sendviče, a ja ću početi da pakujem stvari u ruksak –

   Nakon dva sata vožnje stigli smo nadomak mog zavičaja. Ona tu nikada nije bila, a i ja sam imao tek blijedo sjećanje na mjesto gdje beskrajna ravnica hrli u zagrljaj zatalasanim livadama i pašnjacima.

   – Nije kao pogled sa Grand Kanjona, ali poslužiće – pecnula me moja životna sapatnica izlazeći iz našeg minijaturnog punoljetnog automobila.

   – Draga, nećeš se pokajati, vjeruj mi – rekoh stavljajući pretrpani šareni ruksak na leđa.

   Krenuli smo uzvodno polako, gegajući se kao dva sita pingvina. Pratili smo obalnu liniju potoka koji je, natekao od kiše i otopljenog snijega, na nekim mjestima umišljao da je rijeka. Tako se ponegdje i ponašao. Na mjestu gdje smo trebali prijeći na drugu obalu, potok se, šumeći i pjeneći, raširio kao paun za vrijeme ljubavnog zova. Nije bilo šanse da baletanska mini-stopala moje životne sapatnice preskoče tu prepreku.

   – I? Šta ćemo sad? –

   – Ne znam. Razmišljam… –

   – Ber Grils bi znao kako prijeći na drugu obalu – kao snajperskim hicem pogodila me je pravo u srce.

   – Da, znao bi. Vjerovatno bi grickalicom za nokte presjekao stablo i oborio ga preko ove silne vodurine široke jedva dva metra i duboke petnaestak centimetara – odgovorih pomalo nervozno.

   – Ne budi bezobrazan, dragi, nego smisli nešto – uzvratila je kolutajući očima poput nadobudnih holivudskih diva.

   Pronašao sam oveći kamen, bacio ga u sredinu potoka, a zatim stao na njega jednom nogom provjeravajući stabilnost improvizovanog. Pošto sam se uvjerio da je sve u redu, pružio sam ruke ka životnoj sapatnici raskoračen poput gimnastičara koji se zagrijava pred izvođenje važne bježbe. U jednom trenutku njena ruka je iskliznula iz moje i začulo se tupo „buć“, propraćeno sočnom psovkom, a onda i drugo „buć“. Nisam najbolje razumio sve pogrde koje je izgovarala jer sam svu pažnju (i tugaljivi pogled dvomjesečnog kučeta) poklonio sendvičima koji će bez sumnje obradovati neko jato riba nizvodno.

   – Draga, da li si se mnogo smočila? – upitao sam bojažljivo kada smo konačno prešli na drugu obalu.

   – Pogledaj! Sva sam mokra!! – vikala je pokazujući desnu nogavicu koja jedva da je bila vlažna iznad gležnja.

   – Hajde, hajde… Nije to tako strašno – rekoh bodreći je. – Znaš li šta bi učinio Ber Grils u ovakvoj situaciji? –

   – Ne – odgovorila je znatiželjno, ali ne skidajući pogled sa mokre patike.

   – Nastavio bi dalje – uzvratio sam uz pobjedonosan osmijeh.

   – Mnogo si pametan! – rekla je smiješeći se.

   Naredna tri sata smo tumarali po šumovitim brežuljcima i proplancima zaraslim u travuljinu. Pokazao sam joj gdje su me, kad sam bio mali, dovodili na prvomajsko roštiljanje. Pokazao sam joj i veliku lipu sa koje sam pao kao dječak i koja mi je podarila ovaj, sada jedva vidljiv ožiljak na podlaktici. Pokazao sam joj jamu u koju su neko dvoje ljubavnika bacili tijelo njenog nesrećnog supruga pošto su ga hladnokrvno ubili… A onda se oboma pokazala matora gospođa Glad u najboljem (ili najgorem!?) svjetlu svoje nestrpljivosti.

   – Hoću hranu! – zavapila je najzad moja životna sapatnica.

   – I ja, draga, ali šta sad? – pokazivao sam neodređeno u pravcu gdje bi trebalo da bude potok u kome je neočekivana gozba vjerovatno već završila.

   – Pravi muškarac bi znao šta da radi! Ber Grils bi… – glad je nervozno progovarala iz nje.

   – Da! Ber Grils bi golim rukama udavio medvjeda, ili bi uronio u krtičnjak u potrazi za sočnim komadom slabovidog mesa. Možda bi ti za desert pripremio sufle od kišnih glista i skarabeja! – odgovorio sam uvrijeđeno, zamišljajući kakvog bi ukusa bila upravo izmišljena poslastica.

   – Nemoj da filozofiraš, nego pronađi najbrži put do automobila – rekla je naredbodavno, jasno mi dajući do znanja da je ovaj izlet završen.

Krenuli smo ćutke niz jednu strmu padinu, iza koje nas je čekala prostrana i zarasla livada omeđena grmljem kupina. U sredini livade je na četiri kljakave nožice stajala stara zarđala lovačka osmatračnica.

   – Ovo je prečica koju si tražila – šapnuo sam kao da smo lovci u zasjedi.

   – Idemo onda. Samo da što prije stignemo do civilizacije i hrane – odgovorila je jednako tiho, ako ne i tiše.

   Probijali smo se kroz šipražje sporije nego što sam očekivao. Moja životna sapatnica je sve vrijeme gunđala kako je napadaju bube, kako joj se trn zabio u prst, kako joj mravi pužu uz nogu i kako je čičak zakačen za čarapu žulja do suza. Trudio sam se da ne govorim ništa, jer sam znao da bi bilo šta što bih rekao samo dolilo ulje na vatru. Izmoreni i gladni, upravo smo bili prošli lovačku čeku kada smo začuli:

   – Eeeeeeeej! Šta radite vi tamo? Eeeeeeeeej! –

Vratio sam se nekoliko koraka unazad i popeo se na par rasklimanih stepenika osmatračnice da bih mogao da vidim ko se to dernja.

   – Eeeeej! – povikah u istom maniru. – Bili na izletu, pa krenuli kući! – odgovorih ljubopitljivom brkatom čiči.

   – E, nećete daleko, djeco! –

   – Šta reče ovaj? – upita moja draga.

   – Kako nećemo, čiča!? – uzvratih ne obazirući se na pitanje životne sapatnice.

   – U minskom ste polju, nesreće jedne!! – dreknu brkonja. – Ne mrdajte odatle! Odoh ja po pomoć! – reče i izgubi se iz vidokruga.

   – U jebem ti… – otelo mi se, a noge mi klecnuše.

   – Je li on upravo rekao da smo u minskom polju? – upitala je preplašeno.

   – Penji se! – rekoh pružajući joj ruku.

   – Jesi li me zaista doveo u sred minskog polja? – nije se predavala, dok sam ja ćutnjom sasvim jasno odgovarao potvrdno.

   – Pa ti stvarno nisi normalan! E, koja sam ja budala… Jeste, rekla sam jednom davno da bih te pratila i na kraj svijeta, ali ovo, ovo… – vrtila je glavom i tresla se pomalo od bijesa, ali uglavnom od straha.

   – Dobro, ljubavi, sad smo na sigurnom. To je jedino važno. Uostalom, ovakvu avanturu ne bi doživjela ni sa Berom Grilsom – pokušao sam da budem duhovit, iako sam i sam bio krajnje preplašen.

   – Kakav crni Ber Grils? Mogli smo da izginemo, budalo jedna! – vikala je gotovo jecajući.

   – Tačno, ali više ne osjećaš glad, zar ne? A zbog gladi i tvog djetinjastog zapomaganja smo se i našli u ovom sranju – uzvratio sam u samoodbrani.

   – Mrzim te! Mrzim tvoj zavičaj, mrzim i Bera Grilsa i glad i prirodu i… – zaplakala je konačno puštajući strah kroz rupice u kapcima.

   – Izvini, ljubavi. Trebao sam znati… Kada sam vidio da je osmatračnica ovako zapuštena, trebao sam znati da se već godinama ne koristi i da nešto sa ovom livadom nije u redu. Ber Grils bi to odmah zaključio, ali ja nisam Ber Grils – rekao sam grleći je.

   Narednog dana smo uz kafu i isječke iz novina prepričavali prijateljima dogodovštine sa izleta. Novine su objavile kratak tekst uz grupnu fotografiju na kojoj smo bili moja životna sapatnica i ja, brkati čiča koji je dozvao pomoć, tim hrabrih deminera i svi seljani koje artritis nije spriječio da dođu na mjesto događaja.

   – Stvarno, koliko ljudi može da se pohvali da o njihovom izletu u prirodu pišu novine? – rekao sam kroz smijeh.

   – Zaista. Da si išla sa Berom Grilsom, niko o tome ne bi pisao, jer ne biste ni upali u nevolje – dobacio je neko laktom gurkajući moju dragu.

   – Šalu na stranu, ali ova zemlja nije baš najbolja za izlete – rekoh ozbiljnijim tonom.

   – Za malo toga je ona dobra – reče moja životna sapatnica, na šta smo svi potvrdno klimnuli glavama.

* Pročitano na druženju „Novogodišnja literarna čestitka“ 28.12.2011. Dostupno i na intermezzo.ba

23 thoughts on “NA IZLETU

  1. Da nema snagu prošlosti koja seva i bije iz baš tog minskog polja bila bi avantura bez premca.
    Ovako mi je ostao gorak okus u ustima i baš mi je žao što će moj komentar imati potpuno drugačiju i boju i miris!

    Žestoka ti je priča!

    ps a tvojoj životnoj saputnici svaka čast ako je i posle ovog izleta sa tobom krenula na još neki toga tipa (ovo je da malko ušarenim: )

  2. Lep provod 🙂 i ljupko opisano. Na izletima se često dese nepredviđene stvari… nije ni blizu kao minsko polje, ali prelazak preko starog mosta („Jedan Božić“) je neprijatnost sa hepiendom koja mi se desila na poslednjem izletu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s