TRI PSA U ČAMCU ČOVJEKA DA I NE SPOMINJEMO


„Sedeli smo u mojoj sobi, pušili i ćaskali o tome kako smo prilično propali…“

Džerom K. Džerom, „Tri čoveka u čamcu psa da i ne spominjemo“

   Jezero izgleda zrcalasto, mirno, poput mora za bonace. Ništa ne narušava taj starinski goblen koji prikazuje obalsku liniju oivičenu vodožednim drvećem i šašom, mirnoću vode i pokoji vodeni cvijet. Čak i ždralovi (na proputovanju nebeskom autocestom) lete u bezglasju da ne bi remetili idiličnost prizora zamrznutog u oku slučajnog prolaznika.

A onda nesnosan lavež (kvarisklad, rekao bi Voja Čolanović) uzburka sve – i vodu i usnule insekte i lotose što počeše da se meškolje kao tek probuđena mačka. Eh, mačka… Da je barem! Nego pas. I to više njih. Ako me oči ne varaju, tri psa larmaju u tom čamcu što se klacka na sredini jezera. Na samoj ivici sjedi neko. Čovjek, čini mi se. Hvatam durbin da osmotrim bolje. I zaista, u čamcu su tri psa i nekakva čovjekolika silueta što nije vrijedna pomena. Opa, bato, nisu to bilo kakva tri psa! Tri terijera, blago nama (a teško njima, naročito onom čemerniku što je takoreći jednim guzom već u vodi). Ček, ček… Bogme jesu tri terijera, ali tri različita terijera! Iako bi bilo sasma normalno posumnjati u moje znanje, jer više sam cat person nego li dog person, sa priličnom sigurnošću mogu da tvrdim da su dva od tri psa Foks i Bul terijer. Trećem jedva da glava viri iz plovećeg korita, ali s obzirom da izgleda kao orijaška sniježna pahulja, usudio bih se reći da je to ni manje ni više nego čitavih 26 centimetara Vesti terijera. Oho-ho! Foks, Bul i Vesti na skučenom prostoru – odavno nisam čuo bolji recept za katastrofu. Jedan moj prijatelj je imao Bul terijera, žutobijelog sa crnom trouglastom flekom preko desnog oka. Taj ne samo da je izgledao kao kosooki pirat, već se tako i ponašao prema drugim psima. O Foks terijeru ne znam mnogo, tek ono što sam upamtio iz ovlaš pročitanog letka Kinološkog saveza koji je ko zna kakvom zgodom završio u mom poštanskom sandučetu. Znam, dakle, da može da bude kratkodlaki i oštrodlaki (što sa ove udaljenosti ne mogu da utvrdim kada je u pitanju ovaj Foks u čamcu), što i nije toliko bitno. Mnogo su važnije druge karakterne osobine ovog brkajlije: ljubomora i netrpeljivost prema drugim psima. A maleni Vesti? Šta znamo o njemu? Bivša djevojka je bila opsjednuta tom pasminom i silno ga je željela za svoj dvadeseti rođendan. Kupio sam joj štene i ubrzo postao zamijenjen tim preslatkim četveronošcem koji je zahtijevao previše njene pažnje (sada, kad razmislim o tome, možda je to jedan od razloga zašto više volim mačke). Elem, dobro sam upamtio da je to omaleno simpatično stvorenje izuzetno (i potpuno nesimpatično!) tvrdoglavo. Pored toga, opisuju ga kao „velikog psa u malom tijelu“ što valjda dovoljno govori o kakvom se psu zapravo radi.

Pokušajte da zamislite ove tri energetske bombe, od kojih je jedna „Red Bull“ (Bul terijer, normalno), druga „Guarana“ (Vesti terijer), a treća „Burn“ (Foks terijer) kako se mućkaju na ustalasanom jezeru! Šta rade ova tri rođaka? U jednom trenutku reže jedan na drugog (i trećeg), onda dvojica palacaju jezikom na prvog, onda združenim snagama daju oduška glasnicama dok utrojčeno i nimalo prijateljski posmatraju nijemog i na smrt preplašenog čovjeka. Malo potom počinju da se vrte oko sebe kao da love sopstvene repove ili kakvog dosadnog obada-krvopiju. Zatim počinju mahnito da markiraju teritoriju, prvo svoju, pa komšijsku i tako u krug, sve dok se ono što su iz mjehurova iskapali ne izmiješa u istom omjeru u kojem im je i krv pomiješana. Onda slijedi zatišje, ali samo do trenutka kada konačno postanu svjesni da su međe i dalje nejasne i da su i dalje tu jedan pored drugoga, u čamcu kojem neko nevidljivo sidro ne dopušta da se mrdne sa centra jezera, gdje je, razumije se, voda najdublja i odakle je obala najudaljenija. Nakon toga se, kao što je i očekivano, opet prolama lavež, koji prate prilično varvarski (mogu li da budu drugačiji ako su srodnički?!) nasrtaji prvog na trećeg, drugog na prvog, trećeg na drugog… Izmoreni od tučnjave i galame, psi se nakon toga donekle primiruju. I, što je (ne)očekivano, započinju da cvile i arlauču, podižući glave kao da se mole (svako svome Tvorcu, dakako!). Kad malo jače prislonim očnu duplju uz durbin, mogu da vidim i raspored sjedenja tog čudnog pozorišta – na krmi, gdje mu je i mjesto, klacka se čovjek; na desnom boku vidi se Foks kako se propeo na stražnje noge i posmatra obalu; lijevi dio trupa je rezervisan za Vestija koji je suviše nizak da bi se prednjim šapama naslonio na rub čamca, pa zato skakuće ne bi li vidio svoje parče obale; Bul je zasjeo na pramac i odatle, poput bandita, vreba plijen na obali ravno ispred njega. A obala u koju su sva tri psa u čamcu (čovjeka da i ne spominjemo) tako zagledani? Obala je svima ista i jednolično glibovita. Odatle, iz čamca, mislim da i drveće u priobalju izgleda isto – sve same žalosne vrbe što već vijekovima oplakuju ko zna koga. Ali, bez obzira na to, svaki pas bi rado okrenuo čamac ka svojoj obali. Eto, a kažu da psi bolje vide od ljudi, naročito na daljinu. Može biti, no samo ako se isključi faktor sljepila izazvanog mržnjom prema bližnjem svom (učinilo mi se da se Bul okrenuo i da posmatra bližnje čamdžije sa neskrivenim antagonizmom). Pošto su terijeri odlučili da naprave pauzu, durbin okrećem ka onom sporednom liku. Šta on radi? Šta čeka, tako nepomičan i tih? Đavo će ga znati. Možda da ga najure iz čamca? Ili da se psi konačno dogovore kuda da se čamac usmjeri (što je, blago rečeno, malo vjerovatno!)? A može biti da se taj čovjek već pomirio sa činjenicom da će ga jednog od ovih dana oglodati ova tri nezasita proždrljivca? Možda se nada da će čamac istrunuti (a na dobrom je putu ka – dnu!) a on doplivati do spasonosne obale? Đavo će ga znati… U svakom slučaju, ovdje se trenutno ništa ne dešava. Niti čamac plovi, niti psi razgovaraju (a niti se nešto posebno glođu), niti čovjek išta preduzima, niti bilo šta talasa. Odveć je monotono gledati sve to. Krajnje je vrijeme da odem na neko drugo jezero. Ima lijepih u Kanadi, čuo sam. Ili u Finskoj, zemlji hiljadu jezera. Svejedno, samo da nema pasa u čamcu. A čovjeka da i ne spominjemo.

Objavljeno na konkursiregiona.net

Advertisements

13 mišljenja na „TRI PSA U ČAMCU ČOVJEKA DA I NE SPOMINJEMO

  1. „Kupio sam joj štene i ubrzo postao zamijenjen tim preslatkim četveronošcem koji je zahtijevao previše njene pažnje (sada, kad razmislim o tome, možda je to jedan od razloga zašto više volim mačke).“ 😀
    Znam nekog ko bi slicno rekao ali vise voli pse nego macke jer njega su bas one (koje preferiram) smaknule sa pijedestala i to mu je rak rana na srcu… 🙄 😀 Al’ zacelice… Kad tad 😀

  2. Inace, cim sam pre neki dan procitala naslov tvog nagradjenog teksta, upravo sam se setila naslova knjige koju citiras u pocetku („Tri coveka u camcu…“). Nisam pominjala da ne bi zvucalo kao da neku neadekvatnu poruku saljem, a sad vidim da naslov nije slucajno izabran. Odlican tekst, Berislave :OK: :D.

  3. Много је данас опасних и незахвалних „подстанара“ у нашим животуљцима! Ти разиграни „бешћутни пси“ своде просторе наше слободе на ивице малешког чамца трошног дна – само што не преврне, далеко од блатне обале – с малом шансом људског „спасенија“ –
    – „пси рата“, „пси зубопоказивачи“, „пси јазикозлобници“, „пси бук-аџије“, „пси тајнокрадице“, „пси лажолајатори“ и ини пси свих пасмина, чија се вриједност мјери и своди на сјај и оштрину длаке, на стилистику махања или позиционирања репом… Мудро рече једном Душко Трифуновић да „некада на човјека залаје све што лавеж у зубима носи“ !
    Срдачан поздрав, младићу мој!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s