JUBILARNA


   Mart, kada pišem ove redove, do brkova je natopljen poezijom. A pošto sa poezijom nema šale, vi ćete mi, nadam se, oprostiti što prvoaprilska, jubilarna[1] kolumna neće imati ni truna komedije u sebi. U martu priroda ispisuje poeme cvjetovima magnolije. U martu se obilježava Svjetski dan poezije. Ovog marta smo obilježili osamdeset godina od rođenja Miroslava Mike Antića i upravo njemu u pomen citiraću dijelove iz njegovog „Izdajstva lirike“[2].

Nisam okorjeli poeta. Zasigurno bih u treptaju oka izdao liriku zarad efektnog proznog pasusa, ali moj um kao da je eksplodirao i dogodilo se to nešto. A za to nešto Antić kaže: „Tamo gde um eksplodira, počinje deljenje nedeljivog. To su te ivice rastanka kad prepuštamo delu da živi sopstveni život. Ono se docnije osili, toliko da ponekad jedva i prepozna svog tvorca“[3]. Tako smo došli do toga da se ovaj tekst i ja gotovo i ne poznajemo. Ne pozdravljamo se na ulici, ne nazdravljamo jedan drugome u kafani, ne noćivamo u istom krevetu i ne sanjamo iste snove. A zapravo „nismo mi različiti. Različite su naše zapanjujuće sličnosti“[4]. Zato iskreno i pomalo djetinjasto vjerujem da imamo iste želje, iste snove, svedene pod zajednički nazivnik dobrote i slobode. Čak i ako „svaka sloboda je rat na početku, a sramota na kraju“[5]. Čak i ako se slobodi i dobroti nadamo pritajeno, iz tmine, jer „tamo gde blista površnost, mudri se na vreme povlače u svoje senke“[6]. Vjerujem da nam nije svejedno i vjerujem da se razumijemo, jer govorimo ljudskim jezikom! A „tome, ko govori blejanjem, zaista je svejedno da li je na početku ili na kraju stada“[7].

Naša je nesreća što smo izabrali (ili smo izabrani?!) da budemo kule stražarnice, svetionici, ili, ako hoćete, čuvari nekih matorih, odbačenih vrijednosti. A „ako preuzmeš dužnost stražara, ostani sam. I najbudniji u mnoštvu zaspe“[8]. Kako onda tako razmrvljeni, atomizirani i usamljeni da se izborimo za našu stvar, za bolje sutra, za miran san? Ne vidim drugog načina, nego da stvaramo druge, ljepše svjetove unutar i neposredno oko sebe, neko novo i bolje doba, jer „ne stvara doba svog čoveka, već čovek svoje doba i po sebi ga imenuje za sva vremena i pamćenja“[9]. Samo tako možemo pobijediti besmisao koji nas okružuje. I ne zaboravimo „besmisao je opasan. On neprekidno smišlja. Poludeće od napora, ali siguran sam da će smisliti“[10].

Vjerujem da Antić i ja nismo jedini kojima ne godi ovakvo stanje: „Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva. Još imam čulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grčim i kidam. Da budem privremen…“[11]. A upravo „privremeni su izmislili vreme. Večan je samo onaj ko nema pojma šta je kalendar, sat i istorija“[12]. U tom jurcanju sa/za vremenom, gubimo iz vida ono što je bitno, gubimo sebe, krunimo se kao da smo od kreča. Često zbog toga i ne vidimo patnje i probleme bližnjih, iako bi trebalo da „usamljeni urlik čoveka na mene deluje strašnije nego jaukanje čovečanstva“[13]. I ta silna užurbanost doista ne donosi ništa dobro – „Ko pre sazrevanja naglo poraste, taj je iznutra večno kržljav“[14]. Rastimo, zato, polako i oprezno, zajedno, ali svako za sebe (da ostanemo budni!), mijenjajmo svijet privremenih ikona i idola, tih kržljavaca naglo naraslih iz plodnog ratnotranzicijskog đubrišta. Izrastimo u ljude i pri tom budimo obazrivi kome i šta praštamo! „Nema surovije kazne za čoveka nego – ako mu oprostiš“[15]. Lično, njima ću sve da oprostim (uprkos stremljenju ka dobroti). O oprostu vlastitih grijeha i grešaka, a Bog zna da ih je bilo, još ću da razmislim.

Objavljeno na konkursiregiona.net


[1] Prvog aprila 2011. objavljena je prva kolumna na portalu www.konkursiregiona.net

[2] Miroslav Antić: „Izdajstvo lirike“, sabrana djela, knjiga peta. „Oslobođenje“, Sarajevo, 1989.

[3] Str. 81, U bifeu kod „Lovca“, kraj leta 1957.

[4] Str. 22, Altdorf, Švajcarska, 1983.

[5] Str. 23, Etoal, Pariz, 1961.

[6] Str. 21, Lečilište Junaković, 1986.

[7] Str. 41, Vranje, 1977.

[8] Str. 40, Mokrin, 1985.

[9] Str. 86, Posle posete Tita Tvrđavi, 1968.

[10] Str. 46, Bagdad, 1982.

[11] Str. 29, Kikinda, 1984.

[12] Str. 49, Pred Puškinovim spomenikom, Moskva, 1979.

[13] Str. 55, Sen Luj (bluz), 1979.

[14] Str. 26, Klermon Feran, 1977.

[15] Str. 48, Lečilište Junaković, 1986.

Advertisements

14 mišljenja na „JUBILARNA

  1. Oko mene miris djumbira i cimeta.
    Na usnama gorak ukus vremena kojeg nema.
    U meni radost što mogu da pročitam ono što ti napišeš….

    s j a j n o ! ! !
    čestitam Tebi: )))

  2. Dragi Berislave, lijepo kao i uvijek, ali ovoga puta posebno dirljivo i poetično, a meni lično takvo najbolje sjeda.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s