O KIŠNIM GLISTAMA I LJUDIMA


   Kiša je lila gotovo tri dana i činilo se da nikada neće stati. Nebo je bilo monolitni beskraj tamnog mermera bez ijedne svjetlije šare, bez ijedne pukotine. Kad su oblaci konačno iscijedili sav svoj bijesni znoj i kad su rijeke nabrekle do granice pucanja, kišne gliste su izmilile iz zemlje poput snenih i gladnih vampira kad namirišu svježu krv u blizini.

   Niko ne zna zašto izlaze nakon kiše. Niko ne zna zašto ih baš ono što im omogućava život dovodi u klopku i pogibelj. Posmatram ih pregažene, pasirane i spljeskane, upola osakaćene i zalijepljene za pločnik, prignječene na nečiju štiklu, zalutale na prometnom putu, putu sigurne smrti. Gledam ih kako mile, kako se uvijaju i gmižu ka spasonosnim travnatim oazama, ostavljajući za sobom suze – jedva primjetan trag sluzi.

     Čovjek ne bi bio čovjek kad ne bi pokušao sve da protumači i razumije. Ta glad za smislom i saznanjem, što progoni čovječanstvo od prapočetka, još uvijek je prisutna. Tako su neki pretpostavili da gliste poslije kiše izlaze da bi se razmnožile. Drugi su, opet, izrazili sumnje da kiša ponekad previše natopi i zasiti tlo, pa gujavice moraju izaći na površinu da se ne bi udavile. Postoje i drugačija mišljenja. Ali nijedno od njih ne objašnjava zašto kišne gliste kreću na ove masovne, naizgled samoubilačke, pohode.

     Ne znamo. Toliko toga ne znamo, a naša umišljena pamet i izmišljene mudrosti nam zabranjuju da to priznamo. Ne bi bilo sramotno priznanje neznanja, ali je za osudu negiranje tobože sveznajućih umova da išta postoji na ovome svijetu, a da već nije razjašnjeno. Promišljam o tome dok ih gledam kako se grče i razvlače po prljavom betonu. Mora da je strašno biti u njihovoj koži, da te bombarduju najrazličitijim arsenalom obuće, od broja trideset i nešto, do četrdeset i sedam. A sve su prilike (ne mogu sa sigurnošću da tvrdim) da gliste ne razumiju zašto su se naprasito obrele tu, što nikako ne umanjuje opasnosti koje im prijete. I sve su prilike da one ne vide sve aveti koje im mogu doći glave. Ali šta je s nama, ubogim dvonošcima? Kako smo mi kraj očiju obnevidjeli? Biće da i mi živimo u tami, baš poput kišnih glista, pa nam oči i ne trebaju sem za strijeljanje podozrivim i milovanje zaljubljenim pogledima. Ako je tako, ne bismo li onda trebali biti svjesni tog mraka?

   Nisam siguran koliko puta se pomjerila kazaljka na gradskom časovniku dok sam tako nepomično stajao zamišljen, posmatrajući groblje kišnih glista ispred sebe. Stajao sam i posmatrao. Osvrnuo sam se, prvo lijevo, zatim i desno, i vidio da su neke od njih našle pribježište na vlažnoj zemlji među opalim lišćem. Nagon samoodrživosti je, čini se, jači i od sljepila i od nedostatka razuma i svijesti. Ili je to možda strah? Strah je dobar; strah hrani obazrivost i poji oprez i brižljivost. Pred strahom uzmiču nepažnja, lakomislenost i površnost. Strah je izbavljenje iz ralja neopravdane gordosti. Strah nadima mjehove što raspiruju vatre samoodbrane i opstanka. Zato punih usta i bez trena ustručavanja priznajem: Mene je strah! A vas?

* Iz knjige „Revolucionar„.

         

27 thoughts on “O KIŠNIM GLISTAMA I LJUDIMA

  1. Е да ми је неко некад причао да се и о кишним глистама може мислити 🙂 🙂 🙂 И још повезати са дубином људског бића…
    И та повезаност (или боље, различитост) између деце и одраслих. И то само у натукници.
    Свака част!

  2. Sjajan tekst, mada nisam morala da pronađem još i sličnost između nekih svojih postupaka i kišnih glista, ali ko mi je kriv kad sam radoznala. 🙂
    Berislave, ne daju nam više ni da strah da bude samo lični doživljaj. I on je danas kurentna roba. Trguje se njime i odlično profitira.

  3. Ja koji put pažljivo podignem koju i vratim na najbliži travnjak (pa ako vidite nekoga da to radi, onda je velika verovatnoća da sam to ja :))… Jer, nisu one krive što smo betonom okovali njihova staništa…

    Potpuno si u pravu – tako malo znamo, tako malo gledamo oko sebe (a još manje u sebe) i tako puno štetimo i sebi i drugima… pa kako da me ne bude strah?!

  4. Овакав начин посматрања носи могућност откривања праве природе ….. Опрезан, сензитиван и присан однос са посматраним, у оним ситним стварима које чине живот и које се упечатљиво урежу у меморију. Откинут делић стварности је у Вашој књизи. Поздрав, Бериславе!

  5. Hteo sam nešto da citiram, ali – odustao sam… Ne znam koji bih deo citirao, ima mnogo dobrih… Svi su uspešna igra naizgled nespojivih reči, i to jeste nešto što se meni posebno svidja…
    Elem…
    Poredjenje je sjajno…
    Dodao bih samo moje razmišljanje na temu (kada si me već podstakao da razmišljam o tome… 😛 )
    Mislim da nisu stigle da izgrade nagon održanja u novim uslovima… Baš kao i mi… A ne znam zašto – verujem da si i ti na to mislio… A i ako nisi, verujem da si hteo da naglas razmišljamo… 🙂

  6. Da li kišne gliste i puževi golaći razmenjuju poslekišna iskustva? Izmiliti iz trave na surovi asfalt … tako slične sudbine sa ljudskom.

    Ali se ne bih složila da je strah koristan. To nas on laže d aje takav, da bi osptao, da bismo ga dalje novim strahom hranili da raste. Strah je najveći blokator slobode i najveći generator nesreće. Ako uništimo sopstvenu planetu, strahj će biti jedan od glavnih razloga.

    • Baklavice, strah jeste koristan, ali samo u određenom smislu. Blokator jeste, to si u pravu. Sva sreća pa su pojedinci prevazišli strahove, pa se i desio napredak (civilizacijski gledano). Međutim, upravo suprotno, mislim da nedostatak straha uništava Zemlju. Jer, da nas je barem malo strah od posljedica, ne bismo radili to što radimo…

      • Malko drugačije to vidim: uništava nas nedostatak poštovanja. I nedostatak ljubavi. I zahvalnosti. Samo ako njih osećamo. možemo napredovati i unapredjivati. Strah radja agresiju, kao produkt ega koje ima jedini imperativ: preživeti po svaku cenu, makar i uništavajući sve oko sebe.

    • Uplaših se, pre ovog komentara, da samo ja ne mislim ko drugi. Nije da me nije strah i nije da nemam čega da se bojim, ali ga se svesno odreknem kad želim da učinim nešto za šta nisam sigurna da mogu. Pred svakim iskušenjem zaboravim na strah, jer me sećanje opominje da nikada nisam stigla do cilja ako bi mi on bio pratilac.
      To , ipak, ne znači da ne mogu da kažem – svidja mi se tekst.

  7. Svako (verujem) ima neke svoje strahove, pa ni ja nisam izuzetak :D.

    A sto se glista tice, verovao ili ne, razmisljam o njima kad posle svake kiše ili tokom nje koračam kroz delove grada gde znam da ih ima (na pravcu kretanja).

    Prvo sam ih uz pomoć štapića premeštala na travu, a onda sam prevazišla štapić i sad to uradim rukom. I to je jedan život koji ima svoj smisao pa ako sam i glisti pomogla – sevap je :D. Nije važno šta misli onaj ko me gleda u tom momentu :lol:.

  8. Ne znam sta se desava, ali izgleda da komentari koje ostavim na tudjim blogovima ostaju ne nevidljivi bar meni. Zna li neko da mi objasni sta se desava ?

    Mislim da svako ima strah od neceg, pa tako ni ja nisam izuzetak.

    A sto se glista tice, kad ih vidim vracam ih na travnjak. I spasen zivot jedne gliste nesto vredi :D.

  9. Povratni ping: (Ne) čitati pred spavanje Harmsa pogotovo | Ne plači , to mogu i ja ….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s