ZAPISI I PAMĆENJE


   …i kao da nije dovoljno što ove dosadne kiše stalno namiču zastore ispred obrisa budućnosti, nego još, zamislite, ispiru i zameću tragove mjeseca što curi u nepovrat. Pomislih kako ne bi bilo loše sačuvati te raštrkane i ocvale majske maslačke, kad već u budućnost ne mogu ili ne umijem da gledam. A i taj maj, baš je dugačak. Ovako kišovit, otegne se kao mokri zlatiborski vuneni džemper okačen o štrik.

Svašta stane u taj maj. Od drugomajskog mamuranja, preko slavskih zdravica, do čestitara koji pozdravljaju Dan pobjede nad fašizmom, ubijeđeni da je istom glogov kolac u srce zaboden još davno. Neko će ovaj maj upamtiti po finalu Lige šampiona, neko po evrovizijskom nadmetanju koje ima veze sa mnogo toga, ali ponajmanje, čini mi se, sa pjesmom. Neko će zapamtiti česte pojave duga na nebu. Neko će pamtiti Noć muzeja i, u slučaju Banjaluke, jedinstvenu priliku da se knjigom napuni želudac. Mnogi (i ne samo penzioneri!) će se rado sjećati performansa „Knjiga za večeru“ koji je, ukratko, imao sljedeću ideju – da posjetioci donesu jednu ili više knjiga, a da u zamjenu za knjige dobiju porciju pečenog mesa. Količina mesa zavisila je isključivo od debljine knjige. I baš tada, kakve li podlosti, trideset kvadrata u kojima život(inj)arim odlučilo je da sakrije bradonjin „Kapital“. Do danas nisam uspio da rastumačim kako je uopšte moguće zaturiti toliku knjigu. No, nebitno je sad. Što se više prisjećam to sam sve više uvjeren da zaista svašta staje u taj maj. Bilo je tu i koncerata za pamćenje (Block Out, ili Let 3, na primjer), a neko će se nekada sjećati i prvih masovnijih protesta koji su se desili u Banjaluci (i još traju dok ovo pišem) u posljednjih…ne pamtim tačno. Maj 2012. godine ću, u to sam siguran, pamtiti po literarnoj prinovi i gotovo nestvarnom susretu sa Vojom Čolanovićem nakon sedamnaest ili osamnaest godina. Sve ostalo što sam nabrojao nisam siguran da bih upamtio. To i jeste jedan od razloga zašto ovo pišem, bilježim poput hroničara. Sjećanje je (k)varljiva kategorija. Zato valja zapisivati na vrijeme, naročito kad kiše spiraju tragove vremena što nam, eto, već nakon par udisaja i treptaja, gleda u leđa. Zbog toga zapisujmo, jer to je najiskrenije pamćenje. Pod uslovom da niste od onih koji, kako reče jedan dragi prijatelj, dok pišu u jednoj ruci drže olovku a u drugoj digitron. No, to je neka sasvim druga priča.

Objavljeno na konkursiregiona.net

Advertisements

17 thoughts on “ZAPISI I PAMĆENJE

  1. U jednoj olovka, a u drugoj digitron… 🙂
    Ali, stvarno, mnogo puta sam odistinski iskrivio sliku sećanja oslanjajući se isključivo na pamćenje, pa mi je ovo kao sjajna opomena kako bi trebalo pamtiti… Kada se tako sretne društvo, pa se počnemo prisećati nekih davnih dana, svako ima neku svoju viziju kako je “zaista bilo“ i da li je uopšte bilo…
    Ali da zametneš “Kapital“…? I to u tako važnom trenutku…? Ne znam da li je to za oprostiti… 😛
    Zlatiborski džemper… Ima li boljeg poredjenja…? 🙂

  2. Zamisli da pored tebe neko kaže: „Molim vas 300 g u (onda čuješ ime tvog omiljenog pisca) za poneti.“ Bilo bi dramatično…
    Ne znam kako da okarakterišem perfomans, tragikomedija ili samo tragedija.

  3. Meni se nešto slično desilo s Komunističkim manifestom. Otad mi je na noćnom stočiću. Ponekad ga stavim i pod jastuk. Treba takve knjige pažljivo čuvati. Danas su tražena roba. Kurentna, što bi rekli neoliberali. 🙂
    Odličan tekst.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s