(NE)OBIČAN LJUBAVNI ROMAN


Prikaz romana „Oda manjem zlu“ Voje Čolanovića (Mono i Manjana, 2011)

   Ne bi bila greška roman „Oda manjem zlu“ nazvati ljubavnim romanom iz prostog razloga što okosnicu radnje čini ljubavna priča. To, istina, nije obična ljubavna priča jer biolozi Janko Đapa i Mina Aho nisu baš obični ljubavnici. Ergo, ne bi bilo ispravno okvalifikovati ovaj roman samo kao ljubavni.

Roman „Oda manjem zlu“ je, prema tome, ljubavni roman koji prati jedan dan u životu srednjovječnog Beograđanina kome u nenadanu posjetu dolazi mlada Finkinja sa kojom je imao strasnu avanturu par godina ranije za vrijeme seminara u Salcburgu. Istovremeno, (i ponajvećma zahvaljujući činjenici da Voja Čolanović nije običan pisac) ovaj roman je i mnogo više od ljubavne priče. On se na stilskom, narativnom, pa i strukturnom nivou veoma razlikuje od drugih djela napisanih na sličnom tragu ljubavne prašine. Prije svega, vrijedi istaći da je „Oda manjem zlu“ stilski perfektan roman, napisan rukom iskusnog i strpljivog romanopisca. Interesantnim i specifičnim uvođenjem naratora u pripovijedanje Čolanović je, sa jedne strane, postigao efektnost i duhovitost, dok je sa druge strane ovakav pristup doveo i do uspješnog izbjegavanja patetike. Dinamičnost je postignuta sažimanjem radnje romana u jedan dan koji je, očekivano, ispunjen mnogobrojnim preplitanjima sadašnjosti i prošlosti, želja i nadanja, strepnji i srahova. Upravo ova i ovakva isprepletenost je možda najzaslužnija za emotivni ringišpil koji doživljava Janko Đapa i koji je, čas zamišljen i nesiguran, čas smrknut (sa „Sartrovskim borama na čelu“) i skeptičan, a čas nasmijan i samouvjeren. Prava ljepota Čolanovićevog djela i jeste u tome što će se i čitaoci, htjeli to ili ne, prije ili kasnije zajedno sa glavnim junakom ukrcati na vožnju tim ringišpilom. Tako će se i čitaoci u jednom trenutku smijati, u drugom će biti na oprezu (prije nego okrenu narednu stranicu!), dok će već u narednom uživati u istinskom, nevulgarnom i pomalo zaboravljenom klasičnom erotskom naboju kojim nanovo sljubljeni ljubavnici ispunjavaju potkrovlje. Ovo „uvlačenje“ čitaoca u radnju (i sauosjećavanje mnogostrukih emotivnih stanja glavnog junaka) je ostvareno na ubjedljiv i osoben način, tačnije, pomoću naratora koji se nerijetko i direktno obraća čitaocima – „U datom slučaju, junak Ode manjem zlu mogao bi biti šta? Tvrdokorni bezbožnik/pokolebani jeretik. Nepotrebno precrtati. Samo, neka uvaženi čitalac ne brza“.

Humor prožima knjigu od korica do korica, ali ta duhovitost je takođe neobična i inteligentna („Joko Ono, Joko Ovo, a Lenona ubiše“ ili „Bruno je veran kao zadah iz usta“, ili „Srpski lopov? Pleonazam!“ ili način na koji se pozdravljaju bihevioristi „Ćao ti si dobro, a kako sam ja“), a čak i ako je ponešto eksplicitnija i dalje je urnebesna ali odmjerena („Pala mu je na pamet, pride, i poznata krilatica profesora Lunenfelda i njegovog Društva za muški klimaks ’Mozak, mišiće, penis – upotrebljavaš ili gubiš!’“).

Jezik u „Odi manjem zlu“ je zaista nešto posebno i otkriva kakav je Voja Čolanović spisateljski virtuoz. Naime, pored mnogo upadica na engleskom ili latinskom, knjiga obiluje neuobičajenim riječima i neologizmima, kao što su: kvarisklad, sporomobil, neodoljivica, ofrlje, oblaporno, dozunzarale (misli), noktogriz, durnovito, zbrdazdolisana, kriptoudvarači,obljubivaoc, blebet, popišmanio, brakoprekršioc, dermatoglif. Čolanović maestralno koristi ukupnost i moć jezika i interpunkcije da bi dočarao određeni zvuk, osjećaj, stanje ili da nešto apostrofira, tako da je u tekstu moguće često naići na neobično napisane riječi, kao kiseO2nik, vrrrrlo va-žno, naaaravno, oVAKO, frrrrkćuće, pogodili steee i slično. U ovom smislu savršeno se uklapa i igra oko „fantomske riječi“ PEKTOPAH koju je otpočela Finkinja (pročitavši natpis) a dovršio Janko Đapa (shvativši da je Mina Aho zapravo ćirilični natpis „Ресторан“ pročitala kao latinicu).

Treba istaći i to da je Čolanović na krajnje suptilan način ovim romanom ispisao i svojevrstan roman o Beogradu, jer su reference o znamenitostima, kafanama, naseljima, ulicama, parkovima i spomenicima zaista mnogobrojne. (u čolanovićevskom maniru dozvoliću sebi ovu digresiju i podsjećanje da je u jednom nedavnom intervjuu autor „Ode manjem zlu“ naglasio da se uskoro navršava osam decenija kako je Beograđanin i da uprkos brojnim, često i veoma gorkim razočaranjima, tu pripadnost ne bi ni za šta na svijetu trampio.) Takođe nenametljivo, ali od početka do kraja knjige dosljedno, romanopisac čitaocima poklanja (pod)sjećanje na raznovrsne manje ili više poznate ličnosti kao, recimo, Kortasar, Miler (u više navrata se u romanu pominje i Kvaka 22), Levi-Stros, Fukujama, Kondorse, Frojd, Renoar, Furije, Prust, Johan Filip Rajs, Virdžinija Vulf, Pikaso, Konstantin Simonov, Botičeli, ali i Švarceneger, Sara Bernar, Džim Džarmuš, Karl Sagan i grupa Placebo! Imajući u vidu Čolanovićevu karijeru (dugogodišnji urednik Naučnog programa na Televiziji Beograd i autor knjige „Prekrajanje živog – genetičko inženjerstvo – dostignuća, predviđanja, opasnosti“) nimalo ne čudi što su junaci „Ode manjem zlu“ molekularni biolozi, niti što knjiga vrvi imenima naučnika čije biografije će malo uporniji čitalac upoznati tek nakon dodatnog istraživanja. A to što podstiče čitaoca na dopunsko zanimanje za određene ličnosti koje se pominju u tekstu samo je još jedna neosporna vrijednost ove knjige. Na taj način saznajemo da je Džošua Lederberg američki molekularni biolog, da su, u romanu često pominjani („tako mi Votsona i Krika“), Džejms Votson i Frensis Krik dobitnici Nobelove nagrade za otkrivanje strukture DNK.

Kao poslastica za čitaoce-istraživače, Čolanović se i u ovom romanu vrhunski poigrava sa maštom, te simbolikom i značenjem brojeva. U Ninovom nagradom ovjenčanom romanu „Zebnja na rasklapanje“ autor se posvetio „definisanju“ broja 23, njegovom neobičnom pojavljivanju u istoriji čovječanstva i značenju. U „Odi manjem zlu“ se ovaj broj ponovo javlja na više mjesta (npr. broj solitera ili 23 sekunda traje poljubac Janka i Mine, ili 23.04.1999. počinje NATO bombardovanje, a 23.04.1616. umiru dva velikana – Servantes i Šekspir), pa čak i u datiranju radnje romana (Janko sluša izvještaje o drami u moskovskom pozorištu „Dubrovka“ u koje su upali naoružani Čečeni 23.10.2002.). Međutim, u ovom romanu Čolanović ide i dalje, poigravajući se, recimo, sa brojem 11 (toliko dana je bez sna izdržao Minin sunarodnjak Toimi Soini, čuveni 11. septembar, i dr.). Ključ za čitanje ovog vanrednog književnoumjetničkog djela je u činjenici da u pisanju Voje Čolanovića nema slučajnosti. Zato je za razumijevanje ovog ljubavnog romana koji je mnogo više od toga i za istinsko uživanje u njemu potrebno malo više strpljenja i obraćanja pažnje na detalje.

* Objavljeno u časopisu „Riječ“, br.1-2/proljeće-ljeto, Brčko, 2012.

** Izmijenjena i skraćena verzija objavljena je u časopisu „Putevi“, br. 14-15, Banjaluka, 2012.

11 thoughts on “(NE)OBIČAN LJUBAVNI ROMAN

  1. Приказ романа је лијепо урађен и подстицајан је за нас који чекамо прилику да се дочепамо књиге. Похвално! Воја је заиста риједак писац који се одлично сналази у „тајнама“ генетичких бравура, молекуларних заврзлама, у космичкој механици, он заиста вјешто зна да ходи ивицом која је раздјелница научног и литерарног проседеа пуног симболике и зачуђујуће увјерљиве фантастике…Нажалост, официјелно (школски систем, унив. програми итд.) још увијек изостављају овог писца или је на маргини интересовања. Зашто?!

    • Хвала Вам професоре! А зашто је Воја скрајнут – не бих знао… Срдачан поздрав и надам се да ће ова књига ускоро наћи пут до Вас!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s