ODMOR


   Odmor nije tek niska brojeva zaokruženih na kalendaru. Odmor je mnogo više od zbirke fotografija koja se potura pod nos drugim Fejsbuk korisnicima. To je potreba. Umoran sam već danima, nedjeljama. Svjestan toga, kao da proživljavam ono što je Mirko Demić napisao u izuzetnoj priči Slepi koloseci čekanja: „Živim u grču da mi vreme ubrzano izmiče i curi, a svaki kreativni napor se pretvara u prikrivanje lenjosti“[1]. Oduvijek sam (parafraziraću Demića iz pomenute priče) bio zagovornik strpljivosti i čekanja, uvjeravajući i sebe i druge u postojanje povoljnog ishoda. Ali danas… Danas mi teško pada „igranje uloge onog koji razgoreva nadu“[2]. Danas sam osjetio da mi je odmor neophodan. Da bih disao. A, kako to obično biva, „puklo“ je na sitnici. Ne zbog stresa, nerviranja, kojekakvih pritisaka ili bijedne plate, već zbog – kaktusa! Da, kaktusa. Naime, jedan od mojih bodljikavih ljubimaca sinoć je procvjetao. Nakon sedam godina, na manje od jednog dana. Želja mi je bila da čitav dan zurim u taj cvijet, da se ne javljam na telefon, da ne teglim po magacinu, ali ne. Ni to danas nije moglo. Morao sam da provedem dan u krajnje neveselom ambijentu radnog mjesta (neka me ne shvate pogrešno oni nezaposleni, ali ima dana kada je zaista bolje „džaba ležati nego džaba raditi“).

   Gotovo svi koje poznajem bili su na odmoru. Većina nigdje nije putovala, ali je napravila pauzu od svakodnevice. Neki su čak uspjeli da dobiju koji kilogram pa sad opet imaju šta da stežu kaišem. Kolega sa kojim idem na posao je takođe odmarao petnaest dana. Te dvije sedmice na posao sam išao pješke. Mislio sam da ću tako uštedjeti na bezobrazno skupom gradskom prevozu. Danas sam svodio račune te štednje i shvatio da sam potrošio više na kremu za gljivice na nogama (koje sam zaradio tim dugim pješačenjima u kvalitetnim Made in China patikama) nego što bi me koštale autobuske karte. Ne ide, pa to ti je. Nikako na zelenu granu. Ili, kako bi jedan prijatelj rekao: ne mora da bude zelena, može i suva, samo da se izdignem iz ove kaljuže.

   Ovo je, dakle, jedan od „onih dana“. Biće da je Demić u pravu kada kaže: „Pisanje o lepoti i sreći moguće je tek kad prestanemo da ih priželjkujemo“[3]. Žao mi je što sam baš danas morao da napišem ove redove. Zbog nekolicine onih koji će je pročitati. Zbog ljudi do kojih mi je stalo. Siguran sam da će već idući tekst upravo zato biti u veselijim tonovima (50 ili već koliko nijansi sive ne dolaze u obzir!), jer, kako Demić napisa „Spoznao sam da svaki čovek životne sokove crpi iz drugih ljudi, dragih bića. Nikako iz sebe. Kada takva bića nestanu – usahnjujemo bez glasa i spomena“[4].


[1] Demić Mirko: Slepi koloseci čekanja, u „Zemaljski dugovi“ (priređivač Milovan Marčetić), Laguna, 2012, str. 203-216. Citat str. 212.

[2] Ibid, str. 210.

[3] Ibid, str. 214.

[4] Ibid, str. 214.

* Objavljeno na konkursiregiona.net

Advertisements

27 mišljenja na „ODMOR

  1. Slike su prekrasne. Čitala sam 2x, potpuno razumem o čemu pišeš, ali sa druge strane to ti uradis tako maestralno, da posle ovakvog teksta osecam samo divljenje, a muka se potisne u drugi plan … Nadam se da me razumes. U potpunosti se slazem sa gore navedenim citatima.
    Poz 🙂

  2. Sve će to narod pomlatiti… Ah, ne, čekaj, to nije taj citat :mrgreen: Nego, čuj, ako nastaviš da praviš računice i prebrojavaš se nikad se nećeš ugojiti! 😛

    I molim te, daj nekih 50 nijansi roze, narandžaste, lavanda i žute, može? 😉

  3. Koliko poživi nežan kaktusov cvet, toliko požive i odblesci sreće u našim malim životima. Iako je udobnost ili makar podnošljivost življenja ta koju priželjkujemo, najčešće samo muka nagoni na stvaranje. Kada te prošlost ne bi pohodila, kada te reč ne bi bolela, kada te cipela ne bi žuljala, kada te… ne bi… šta bi onda bilo?!

    Srdačan pozdrav. 🙂

  4. Dopada mi se članak jer mora da postoji nekakva ravnoteža u svemu. Možda se to zove kontrast, realnost, bilo kako, ali tako je…U svakom slučaju sve je prolazno, a isti kaktus je pravi pokazatelj toga. Sve je pitanje vremena… u međuvremenu bilo bi odlično ako umeš da ostaneš negde između pesimizma i optimizma… makar ja tako mislim.

    P.S. Sjajna poređenja.

  5. e moj Bero, ja odavno tako zivim… nekada sam bila optimista bez obzira na sve, sad mi je, kako ti rece, tesko da disem, a jos teze da govorim…cini mi se da me svaka izgovorena rec moze ugusiti…   stvarno lepo pises, a definitivno umes da ubodes temu 🙂   ljubim vas tamo sve :))

    ________________________________

    • Draga moja Zozo, znam sve. Pa uprkos ovakvom tekstu, smogao sam snage da odem do naših, kao što znaš. I ne žalim nijednog upaljenog mišića i nijednog novog grama podočnjaka 🙂 Ali, to je neka druga vrsta umora…nakon koje čovjek bude ispunjen i srećan. Žao mi je što se nismo vidjeli, ali se nadam idući put kada preletiš baru da hoćemo 🙂 Ljubi sve tamo!

  6. Зорице, јесте да Вас не познајем, али део: cini mi se da me svaka izgovorena rec moze ugusit – спаја сличне људе ко год да су и где год да су. Поздрављам Вас 🙂

  7. Ne gledam TV i ne čitam novine, trudim se da mislim da nam je dobro, povremeno me nešto „probudi“ , kao ovaj Vaš odličan tekst i kako vreme prolazi sve mi je teže da se vratim na put optimizma…
    Srdačan pozdrav!

    • Ljiljo, razumijem Vas u potpunosti…Dnevnike ne gledam, u novinama čitam samo čitam napise o kulturi (kojih je sve manje!), ali život uredi da se pobjeći od nekih stvari ne može. No, klonuti duhom ne smijemo, već nam se valja suočiti sa demonima!
      Pozdrav

  8. Hanif Kurejši „Nešto da ti kažem“

    Protiv smrti i autoritarizma postoji samo jedan lek“,
    „Ljubav?“
    „Ne, kultura! Daleko važnije. Svaki pajac može da se zaljubi i vodi ljubav, ali napisati dramu, naslikati jednog Rotkoa, ili dokučiti nesvesno – zar to nisu vanredni praznici mašte – jedino što u čoveku potire želju da ubija.“

    Zato, piši, Berislave….Jer i u sivim tonovima, prijaš i potireš želju da ubijam 🙂

    Iako su se u beogradskim knjžarama (adekvatnije bi bilo napisati izlozima) pojavile (i široke mase osvojile) nove mračn(ij)e nijanse, ja kupila, danas, Revolucionara 🙂 Imam već jedan primerak, nego u inat, u znak protesta protiv nametnutih naslova, nezasluženih tiraža, kreiranih stvarnosti….itd itd …

    Proradio mi opasno (moj latentni) revolucionalizam 😀

  9. E, ja sam se uz ovaj tvoj tekst tako lepo oraspolozila i odmorila jer si ga napisao realno i sa stilom. Od realnosti se ne moze pobeci osim negde duboko u sebe, u svoje misli, ali je jos bolje kada razmisljanja mozemo podeliti sa drugima jer … ko zna zasto je dobro, a jos uvek verujem da za nesto jeste. Veliki pozdrav i poljubac Bero (iako se ne znamo i ne nabacujem ti se :lol:) jer si, prosto, izmamio neka pozitivna osecanja u mojoj dusi ❤ :OK:.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s