UTRKA


No one told you when to run,

you missed the starting gun.

Time, Pink Floyd

   Ne sumnjam više u vlastito čulo sluha. Potpuno sam siguran da sam gluv. Dobro čujem, da se razumijemo (i da ne čuje zlo!), ali odveć selektivno. A ako neki bitni glasovi i zvukovi ostanu u domenu mrmorenja i nejasnih šumova, onda si gluv. Dakle, gluv sam kao da mi se cijeli Jadran ulio u uši. I tako gluv, gledam u vrhove prstiju na nogama što ruju po stazi života i očekujem pucanj za start. I tek pošto je prašina koju su podigli oni ispred mene zamaglila vidik, shvatam da nisam čuo signalni pištolj. Nezgodno. Slušajući telegrafske poruke koje je otkucavalo moje srce, prečuo sam nešto glasno, upadljivo, eksplozivno važno. Nije mi jasno kako je do toga došlo, ali eto, desilo se. Takmaci su odavno odsprintali do Kanade, Australije, do ko zna gdje, a ja i dalje nabijam žuljeve trčkarajući u mjestu. U tijesnim, poderanim i demodiranim patikama.

   Ne sumnjam više u vlastito čulo vida. Potpuno sam siguran da sam slijep. Dobro vidim, da se razumijemo, ali moj mozak ne reprodukuje sve slike onako kako bi trebalo. Vrlo nezgodno. Kao da svakodnevno proživljavam fatamorgane; od šume ne vidim drvo (ili od drveta šumu?), od pustinje vidim oazu. Ono što su mnogi vidjeli kao trajno i realno ja sam vidio kao sumanuto i, prema tome, privremeno. Ali kada ludilo odluči da ostane na sva tri obroka, tebi preostaju mrvice tek. Pod astalom za kojim stoluju nezasiti.

Ne sumnjam više da je sve zapravo onako kako bi i trebalo da bude.

Više niko ti neće reći kada da kreneš u trk. Još manje kuda da ideš. Odavno je jasno da svako trči za sebe (pri tom mahnito se laktajući). Zato se spremam za maraton. Maraton ne ište ono što mi nedostaje: ni izoštren vid, ni fantastičan sluh, ni mišićnu snagu, čak ni nove patike. Godine provedene ovdje darovale su mi izdržljivost i strpljenje, a mrvice zaostale od bahanalija tu neophodnu žilavost. Ni noge me pretjerano ne zabrinjavaju, jer neću biti ni prvi ni posljednji koji je kroz ciljnu ravninu prošao bosonog. Ljepota maratona jeste u tome što se on trči i za sebe i protiv sebe, u tišini i čudnovatom spokoju. A kada se konačno dođe do cilja, nema dramatičnog fotofiniša, nema zaglušujućih fanfara. Samo podignute ruke i bolan, najslađi osmijeh. Da, to je moja utrka.

* Objavljeno u Beogradskom književnom časopisu

Advertisements

20 thoughts on “UTRKA

  1. Bero niko na Balkanu ne govori istinu. Od rodjenja nas lazu majka i otac, baba, ujak, brat i kuma. Mozda se nadje neki iskren komsija ili drug iz skolski dana, koji najiskrenije pokazu koliko im nisi ili jesi drag. Tek u tim momentima ucis ; kad da trcis, koliko da trcis, ko su ti protivnici, a ko saputnici u trci. Uce nas da cutimo, da trpimo, da ne gledamo direktno u oci, pa prebiramo pogledom po vrscima stopala. Velika je to steta, jer verujem da se iza sve te lazi, krije neka divna istina.

  2. Bravo, Berislave, bravo, bravo… U stvari, valjda je za nas i bolje što si prevideo startni pištolj, ko zna da li bismo te čitali ovde… Ne znam da li je i za tebe. To će, kao i za sve nas ostale koji smo, poput tebe, prevideli pucanj, zauvek ostati tajna…
    “Ali kada ludilo odluči da ostane na sva tri obroka, tebi preostaju mrvice tek. Pod astalom za kojim stoluju nezasiti.“
    I tu skidam kapu, poklanjam se i kažem da nema dalje… To je, valjda, vrhovna istina… Iskreno, ovo je rečenica koja zaslužuje tretman nekih Andrićevih, i sličnih…

  3. Драги Беро, нажалост, не прочитам многе ствари Твоје, али ни оних који су Ти слични по размишљањима. Одушевљава ме та луцидност, краткоћа у сагледавању, искреност којом презентујеш стварност, фини хумор који је , наравно, не Твојом али и свих нас Теби сличних, заправао до бола горак, јасноћа исказа …
    Да, моје честитке поново, и смисли неки реалнији предлог рјешења од бјега. Наравно, има нас којима је касно за бјежанију, а ипак не желимо чучати испод стола. Или, мислиш ли да смо то заслужили? Не, не вјеруј онима који Те буду , кад се из свега искобељаш, а Ти хоћеш, увјеравали да је најбоље заборавити на те „испод стола“…
    Велика већина их је тамо доспјела жртвујући себе да би се , бар понеко извукао.
    Наравно, ово ће Ти бити очито тек кад Те животно искуство неосјетно, поново доведе у подножје Сизифовог брда. Нека Ти камен не буде никада претежак! Срећно и поздрави маму … Рада

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s