NEOČEKIVANI NALET NOSTALGIJE


dusko_trifunovic   Nema nikakve sumnje da postoje stvari i dešavanja o kojima treba pisati. O kojima sam namjeravao da pišem. O istorijskom blagu Muzeja Republike Srpske koje je ozbiljno ugroženo zbog prokišnjavanja krova, na primjer. Ili, recimo, o uspjesima Banjalučke filharmonije. Ili o… Ali onda sam pročitao vijest o bolesti koja je snašla Miladina Šobića i najednom se pokrenulo klizište koje me je zatrpalo bremenitom nostalgijom. U trenu sam se prisjetio odrastanja, prijatelja, svirki (i nezaobilazne Šobićeve „Od druga do druga“), nespretnih poetskih početaka, zavičaja. Nepredvidivost toka misli dobila je svoju potvrdu kada mi se u tom džumbusu pričinio i Duško Trifunović. Zar je prošlo već toliko otkako je otišao? Zar je prošlo već toliko otkako sam otišao? Iz zavičaja. Duškovog i mog. Onog kojem je spjevao „Baladu o ravnici“, onog koji, uprkos godinama razdvojenosti, uporno živi sa mnom i u meni.

bosanski-brod-zelj-stanica   Tako valjda i treba – da se, barem s vremena na vrijeme, sjetimo ljudi, njihovih djela, prostora. I kao što ljudi odlaze (imajući u vidu takoreći beskonačno mnogo načina odlaska), tako se i prostori mijenjaju. Samo djela ostaju. Pa čak i onda kada ih nestane, djela nastavljaju svoj život. Pored Duškovog odlaska, u januaru je obilježena još jedna tužna godišnjica – rušenje nekoć najmarkantnijeg zdanja u Brodu, mnogi kažu najljepše željezničke stanice tog doba na Balkanu. Bez obzira što je srušena još 1945. godine, ona kao da je i dalje tu, živi u naplavinama naslijeđa, u pričama, u pamćenju, baš kao i njen arhitekta Hans Niemeczek.

   Zato je pamćenje važno. Zato su važne priče. A kad smo kod toga, vratiću se još jednom na početak ove priče i upozoriti da je nedopustivo ugrožavanje naslijeđa kakvo je ovih dana zadesilo istorijsku i etnološku građu u Muzeju RS. Svašta smo sebi dopustili, ali amneziju nikako ne smijemo. Sjećanje na ljude i njihova djela upravo jeste i treba da bude „tajna veza za sve nas“.

Objavljeno na: konkursiregiona.net

Advertisements

14 thoughts on “NEOČEKIVANI NALET NOSTALGIJE

  1. Драги Беро
    Да, хвала што си ево испуњен властитом носталгијом подсјетио бар још по некога да има људи, грађевина, љепоте и прошлости која се не смије никада предати забораву. Сви се ми мање или више, чешће или рјеђе с њим боримо, али је тужно кад постајемо свједоци заборава који разара и покапа и оно што никакао не би смјели допустити да нестаје, а осјећамо се беспомоћним да се том супроставимо.
    Свако добро и честитке за рад и упорност. Поздрави мајку
    Рада

  2. Ni sama ne znam zašto sam nad ovim tekstom zanemela…možda zato što puno pamtim, ali sam nešto i zaboravila, što bi moglo biti dragoceno, možda zato što je slična sudbina mnogih naših muzeja, ili zbog ruine u kojoj radim, a sve se svodi na to-nema para, nema para, nema tih prokletih para.

    • Neno, mene plaši to što bi nam se mogli desiti potpuna otuđenost i potpuni zaborav. Već smo u fazi kada se komšije ne poznaju, kada se ljudi ne pozdravljaju u liftu, a o ulaganjima u kulturu da ne govorimo. Kad sam skoro pročitao da je budžet ZA KULTURU grada Beča za ovu godinu preko 330 miliona evra ostao sam potpuno šokiran. Ljudi su tamo svjesni da im se ta ulaganja vraćaju i da će se vraćati, ali naša kratkovidost je tako pogubna, tako strašna…

  3. Писање оваквих текстова представља дужност сваког одговорног и родољубивог појединца.
    Пре свега, важно је уочити њихову важност и благородност.
    Макар суза и заискрила у оку.
    Свако добро аутору и Републици Српској!!!
    Поздрав из старе српске престонице!

  4. Lijepo, Bero! Eto, pokušajte, a ovdje u Sarajevu Zemaljski muzej je zatvoren… toliko smo jadni svi skupa. S jedne strane miloni se suludo troše, a nacionalno blago je zatvoreno. O, kako smo bespomoćni.

    • Znam, Jasmina. Upravo sam juče čitao tekst o tome i gledao slike kako polažu cvijeće na one daske na kojima piše „Closed“. Sramotno i poražavajuće, ali to smo mi, tu živimo i to je naša realnost… Na nama je da ustrajemo jer bolje vrijeme mora doći. Mora!

  5. eh, ja bila i na demonstracijama, bili studenti, ali ništa ne pomaže. Važno, pumpe niču, porezi rastu, političari se bogate enormnom brzinom, a nama je najvažnije da se prebrijimo po torovima, pa da vidimo koliko ko ima ovaca, i da opet naspram toga oni podijele pare…Ali, Bero, ti to znaš jako dobro, a oni koji bi ovo trebali pročitati i razmisliti, nažalost ne posjećuju književne blogove. 🙂

  6. Душко Трифуновић
    сјаји златним сјајем и раскошним својим даром пјесника чији су нам свијет и језик тако блиски, драги и препознатљиви. Бивао је тако славан и слављен, цитиран, пјеван, сликан, надавао се аутограма и интервјуа… Рекао је оно што није могао да оћути. Оно најопорије што је имао рећи читаоцу казао је мајсторским римама….Онај који га је прочитао не може да не призна да је бар стотинак страница Душка Трифуновића дио имагинарне антологије најљепших и најбољих пјесама нашег језика. Он нам је отворио то шаренило живота, ту трговину мјешовитом робом и живежним намирницама, он се у име нас дубоко успротивио том конфекцијском и конформистичком свијету да сачува своју и нашу људску појединачност.

  7. „Svašta smo sebi dopustili, ali amneziju nikako ne smijemo…“
    mislim da su ovo kljucne reci…. ali zato imamo vas koji umijete sa recima…. !
    ali tiha voda zaista breg roni…. nije sve tako prosto kao sto izgleda…. treba istrajati !
    🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s