UGROŽENA VRSTA: ČOVEK (o zbirci „Revolucionar“)

VESNA KAPOR – UGROŽENA VRSTA: ČOVEK

(Berislav Blagojević: „Revolucionar“, Rende, 2012)

   Živimo u eri takozvanog globalnog sela. Nema stvari koja se ne može saznati zahvaljujući tehnici, a istovremeno imperativ globalnog svemira jeste: autocenzura. Biti umetnik, naročito pisac nije nimalo zahvalno. Privid slobode i individualnosti zapravo je maska za razne političko-represivne oblike modeliranja svesti. Tako se može desiti da napišete, po književno-umetničkim merilima, odličnu priču, ali ako se ina ne uklapa u trend, ispadate iz igre. Pored toga, potpuno ravnopravno postoje i razmrežavaju se različiti sistemi književnosti u otvorenom internet- globalnom svetu  koji se nigde ne dodiruju sa štampanom književnošću i vrednovanjem.

   Stoga je potrebno pronaći modus vivendi. Naći prostor i model pripovedanja da se pokaže individualnost, a istovremeno dostići ozbiljan način uklapanja u svet u kome jesmo.

   Na žalost, haotična i zbunjena minulim ratovima i geopolitičkim zamkama koje se prenose i na polje književnosti, pisana reč gubi težinu i poverenje čitalaca; pojavljuje se veliki broj rukopisa koji su napisani tonom poželjnog i korektnog političkog koda, medijski pompezno propraćenih, a ipak, i često, umetnički nefunkcionalnih.

   U kontekstu svega ovoga, Berislav Blagojević uspeo je da osvoji prostor za svoje priče, ne samo na srpskoj književnoj sceni, već i u regionu. Zbirka pripivedaka Revolucionar jedna je od onih  knjiga koje posle čitanja ne mogu da se slože ni u jednu fioku. Teško im se nalazi odrednica i kad ih ponovo uzmete u ruku pobuđuju interesovanje iznova.

   Napisana jednostavnim, nepretencioznim jezikom ogoljava i razmiče naslage nepotrebnog, potiče na razmišljanje i nagoveštava da suština nije u zamršenim i usloženim, a površnim vrednostima novog veka, već naprotiv u jednostavnim saznanjima na ravni pojedinačnog. Pokazuje da svet može biti zamka i  potpuno ostvarenom i potvrđenom čoveku kao i desetogodišnjem dečaku.

   Uhvatiti se u koštac sa svetom podrazumeva razumeti sve njegove geografske širine i dužine, podrazumeva pretpostaviti da suštinu pripovedanja svuda čine ista pitanja, samo su zamke raznolike.

   Ako uzmemo u obzir da mnogi teoretičari propisuju „da svi pisci treba da budu objektivni“, a sa druge strane imamo stav „da pravi umetnici pišu samo za sebe”, Berislav Blagojević se prilično uspešno uglavio između ovih kontradiktornih stavova, što je ne samo umeće, nego i hrabrost.

   U ovom kontekstu, takođe, možemo se pozvati na Čehova koji kao umetnik nije pristajao na to da bude ni liberal ni konzervativac, ili Flobera koji je tvrdio da umetnik „ne sme imati ni veru, ni domovinu ni društvena ubeđenja”, ili na Morijakov stav da „pisac koji vas uverava da piše samo za sebe i da mu nije stalo hoće li ga čuti ili neće, hvalisavac je i vara ili sebe ili vas”. U svakoj od ovih naznaka skrivaju se junaci, svet i sam pripovedač Berislavljevih priča, bilo da su pisane u trećem ili prvom licu.

   Takođe, ako se pretpostavi da je izbor „evokativnih situacija i lanaca zbivanja” piščev najvažniji dar, onda možemo reći da je Berislav, opet na pravom tragu, i da vešto odabira pravi objekat pripovedanja. U rečenoj zbirci, pisac svoje junake s jedne strane predstavlja objektivno, čak i kad pripoveda u prvom licu taj pripovedač zvuči kritički, ali s druge strane, ipak, u sve kazano unosi i svoj, intiman stav. To se naročito oseća i događa u samom finišu, u poenti iz koje izviri sam pisac, nekada nestašno, nekada sugestivno, a najčešće ironijski. U priči Ja, revolucionar, koja je poslužila za naslov zbirke, Berislav pripovedajući u prvom licu, ogoljeno i čisto, jezički jednostavno demonstrira svoj poetički i etički credo i tehniku pripovedanja („Možda će me neko i upamtiti kao jedinog revolucionara koji je pucao u sebe, a ne u druge.).

   Knjiga sadrži 28 kratkih priča, a intertekstualnost kazivanja ogleda se gotovo u svakoj od njih. Motivi i stil variraju, ali svežina pripovedanja, otkrivanje detalja, njihovo uklapannje u mozaik čudnog a običnog sveta u kome su njegovi junaci, ogleda se i u direktnom obraćanju čitaocima, što nas svakako uvlači u tkivo kazanog.

   Raznolikost tema, različite tehnike i forme pripovedanja čine da se Berislav Blagojević izdvoji kao osobit glas mlađe srpske proze. Takođe, u prvom delu imamo opozit između samih naslova priča koji su najvećma, poetični i načina pripovedanja koje je ironično, kritizersko i otvara pukotinu paradoksa savremenog sveta, čiji smo, često epicentralni rubovi. Ali ima tu i tananih, ličnih porodičnih i ljubavnih priča, naravno, uvek oivičenih senkom vremena u kome se živi i piše. U tom smislu, posebno se ističu priče Ruke, Fragmenti djetinjstva, Enigma i Krik. Ipak, intimistički je za pisca možda najvažnija priča Susret. Priča o Voji Čolanoviću čija je poseta rodnom gradu (u kome je i Blagojević odrastao) u tužno vreme građanskog rata, izazvala i odabrala Berislava da piše.

   Ova zbirka, međutim, sadrži i priče koje obuhvataju one raznolike meridijane o kojima smo govorili na početku. I tu se prepliću lična pripovedačeva iskustva sa pričama izvan našeg podneblja. Zapravo, one su kao odrazi u ogledalu. U potrazi za suštinskim, za istinom, za dubinom, saznajemo da se i tamo gde su društvene prilike bolje, kao i ovde, migolji nešto ispod same površne materijalnog. Refleksija ogledala tako jednači različite junake i njihove sudbine u iste senke. Jednaka je želja za slobodom i srećom, jednaka potraga za njom, a smrt je neumoljiva, svuda jednako. Tako junak iz Nagorno-Karabaha u priči Novogodišnja noć u Montebelu zapravo može da bude bilo ko iz osiromašenih balkanskih zemalja, dok sudbina gorštaka iz priče Put za Ordžonikidze preslikava mnoge sudbine ljudi sa ovih prostora u toku ratnih previranja.

   Možda je, ipak, najjača odrednica pripovedanja o položaju čoveka u eri poništavanja svih vrednosti, iskazana u priči Crvena knjiga (objavljenoj u zbirci Ja, revolucionar, nažalost, izostavljenoj u ovom izdanju) u kojoj pripovedač beleži na kraju priče, ugrožena vrsta: čovek.

   Tako se krug od piščevog ja do globalnog oni, zaokružuje. Može se učiniti da je zbirka Revolucionar, previše razbarušena i tematski i stilski, ali ona je to što jeste: putovanje  i traganje u malom, u kome se na kraju pronalazi i ravnoteža i slaže mozaik uzavrelog, a objektivno prikazanog sveta, od Filipina preko Bostona i Damaska do Bosne.

   Kako god bilo, zbirka se sama preporučuje posle nekoliko pročitanih priča. Na nekim mestima će vas nasmejati, ponegde gorko opomenuti, ali će vas svakako uvući u premeravanje smisla kazanog.

* Objavljeno u časopisu KORACI br. 7-9, str. 136-139, Kragujevac, 2013.