TIŠI OD VODE (ODLOMAK)


Banka je poput košnice. Dupke je puna umornih radilica i slatkog meda tuđeg truda od kojeg trnu zubi a pamet se uzmuti. Kao da čujem mašineriju koja ove plodove tranzicije, tamo negdje, pretvara u najfinije mocart kugle i figurine od marcipana. Zvuk tenkovskih gusjenica sablasno je sličan onom koji proizvodi aparat za automatsko brojanje novčanica. Premda naoko kiklopske, razlike su zapravo vidljive samo u nijansama različitih pristupa; brutalnu snagu mišića zamijenio je mozak, a osionost je ustuknula pred perfidnošću. Međutim, obje naprave podjednako melju sve pred sobom. Ne čekajući i tek sporadično zapitkujući za ime, nacionalnost ili valutu.

I dok stojim u jedva pomičnoj zmijolikoj koloni koja mili ka šalteru, čini mi se da ovdje ljudi dobar dio života provedu u redovima. Redovi za hranu, redovi za benzin, redovi za humanitarnu pomoć, kolone na semaforima, redovi u bolničkim čekaonicama, kolone demonstranata, redovi ispred mjenjačnica, zbjegovi i kolone ubogih što u naramcima nose ono što su decenijama stvarali dok ih skorena djedovina ispraća otpadajući sa njihovih đonova svakim novim korakom. Kao da smo svi na nekoj beskonačnoj listi čekanja – čekanje na zaposlenje, čekanje da činovnik završi petnaestominutnu pauzu koja traje sat vremena, čekanje plate, čekanje gradskog prevoza, čekanje viza pred ambasadama, čekanje na političke promjena, čekanje fantomskog „boljeg sutra“ koje ne samo da nikako ne dolazi već smatra da nismo dovoljno dostojni čak ni za najbanalnije moguće opravdanje kašnjenja. Ili barem objašnjenje. Međutim, ovdje, gdje samo etnosi svode račune, ne treba očekivati da nas neki greškom zalutali odgovorni pojedinac, neko ili nešto, udostoji odgovora na tolika pitanja, ili opravdanja i objašnjenja za tolike patnje. Čekanje takvog čuda bila bi samo još jedna alka na lancu sazdanom od neprekidnog čekanja koji vezuje naše noge za masivnu kuglu ubetoniranu u dno. Zato ne želim i ne mogu, zaista više ne mogu da čekam. Jer dok Danilo i ja, i oni nama slični, čekamo, drugi žive. Rađaju, kupuju precijenjeno egzotično voće, putuju, nehajno čitaju novine preskačući oglase za posao, smiju se. Nema sumnje, čekanje i nije ništa drugo do najdosadniji način da se umre. A ja ne želim da umrem, ne još i nikako ne sama. Uzeću ovu zakasnjelu platu, otići ću kod doktora Borkovića i daću mu i posljednji dinar, samo neka pomogne Danilu.

* * *

ČEKANJE

Danilo: Stajao sam kraj tamne vode i čekao.

Harms: I ja sam stajao jednom kraj tamne vode i čekao.

Danilo: Čekao sam da prestanu sa ludostima.

Harms: Ja sam čekao Ligudima da mi donese formulu za pravljenje nepostojećih predmeta.

Danilo: Nisam dočekao. 

Harms: Ja jesam, ali formule nema. Nikada je nije ni bilo.

Danilo: I, šta sad?

Harms: Sad barem znamo da u bajke ne vrijedi vjerovati. Čuda su, opet, nešto sasvim drugo…

(Nema više)

4 thoughts on “TIŠI OD VODE (ODLOMAK)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s