VIŠE OD NEMANJA ILI BLAGOJEVIĆEV PROZNI OBJEKT


Kritika romana „Tiši od vode“, Tamara Jovanović (Letopis Matice srpske, oktobar 2014, str. 535-538)

   Listajući knjigu Berislava Blagojevića moja čula prvobitno su bila zaokupljena muzikom njenog naslova, koja je do te mere sugestivna i voluminizirana da je uspešno amortizovala buku saobraćajnog besa bulevara na kojem živim. I dok sam pokušavala asocijativno da dokučim frekvenciju te slikovite tišine, u mojoj svesti brzinom saobraćajnog meteža smenjivali su se oni fragmenti života koji su bili osenčeni tišinama. U sudaru sa vlastitim ćutanjima, momentima kada su bezbrojne jezičke (ne)mogućnosti ostale pod bukagijama unutrašnjeg sveta, mogu da zaključim da su to najsadržajniji delovi života upravo iz razloga što nisu doživeli svoju jezičku manifestaciju – svoja ograničenja. Otuda ta konkretizacija tišine, koja nije samo puko meditativan prostor već i duboko psihološki, nikad do kraja saznatljiv, (p)ostaje izazov za literarni jezički kod – za drugi život naših iskustava.
Kada mehaničko listanje romana Tiši od vode bude propraćeno i osobenom i posvećenom čitalačkom aktivnošću, moći ćemo prvobitne slutnje i asocijacije da upotpunimo konkretnim uvidima. U takvoj tački percepcije, ako i ne možemo da problematizujemo vlastite tišine, ipak možemo da tematizujemo i odgonetnemo vibracije ćutanja Blagojevićevog junaka Danila Mišića, koji se u umobolnoj bolnici nalazi upravo zbog verbalne neaktivnosti. Hospitalizovan, Danilo jedinu komunikaciju, i to fiktivnu, u vidu pisane prepiske, ostvaruje sa svojim alter egom – Harmsom. Na osnovu takvog dijaloškog vegetiranja konzilijum lekara pokušava da otkrije šta se dešava „iza kulisa” pacijentove duše, kojem je dijagnozirana shizofrenija. Dakle, u naslovom najavljenoj tišini obitava glavni junak ovog romana – Danilo, književnik, geograf, istoričar, odnosno neko ko pokušava da sagleda i razume svet iz više perspektiva, a naposletku biva opsednut – kako saznajemo naosnovu prvog Danilovog skribovanog dijalogiziranja s Harmsom – „besmislicom”. Uzročnik takvog psihičkog stanja je rat u kojem je Danilo učestvovao.
No, vratimo se naslovu, od koga je počeo ovaj prikaz. Komparativ istaknut u naslovu romana podvlači lajtmotivsku oktavu dešavanja u ovom proznom ostvarenju. U motu romana saznajemo da je naznačeni komparativ u svojoj svesci zapisao Danilov omiljeni pisac Harms. Celovit citat tog mota glasi: „Evo vam mog rukopisa. / Napišite nešto veselo o tome šta se događa ’iza kulisa duše’ / Vašeg pokornog sluge. / Niži od trava, tiši od vode” (str. 3); uočavamo izvestan topus skrušenosti u čijem okviru simtomatični komparativi nastaju.
Taj manir skrušenosti čitalac će uspeti da postavi u određeni kontekst. Ono što posredstvom junakove zapitanosti saznajemo jeste činjenica da junak ne može da se seti svog identiteta i to je eksplicitno problematizovano pitanjima: „Šta sam? Šta sam bio?” (5) Kada čovek nema sposobnost autoidentifikacije, odnosno kada ne raspolaže sećanjem, onda ga je lako dovesti u položaj objekta, te možemo da zaključimo da je ta skrušenost zapravo manifestacija čovekove nemoći. Tome bi trebalo pripojiti i iskaz koji naznačava osnovnu problematiku junakovih retrospekcija: „Tek kroz neka maglovita i iskrzana sjećanja prepoznam poneko lice, začađenu fasadu ili ime. Ali i ti trenuci kratki su i nejasni, pomiješani sa drobom iskasapljenih ratnih drugova, likom pokojne babe koja mi priča o svom djetinjstvu i grudima neke djevojke koju sam, može biti, nekada volio. U mojoj su glavni nerazmrsivo upleteni prošlost i sadašnjost, mrtvi i živi, mrski i dragi, stvarnost i umišljaj.” (5) Nemogućnost junaka da u svojoj svesti uspostavi distinktivne granice, koje su od krucijalne važnosti za vitalan psihički život čoveka, problematizovaće njegovo iskustvo i ukinuće mogućnost sećanja kao voljne aktivnosti. Kada sećanja izmiču kontroli svesti koja ih poseduje, onda čin retrospekcije postaje kompulsivna radnja, a junak koji nije vlasnik svojih sećanja, već je u njihovom posedništvu, postaje objekt. Blagojevićev junak ne može psihički da procesuira svoje iskustvo pa prema tome ne može ni jezički da ga oblikuje, te ostaje okovan ćutanjem. Takve implikacije sublimiraćemo u ideji da smo se susreli s proznim objektom. Ratno iskustvo označiće Blagojevićevog junaka sindromom Andrićevog Mustafe Madžara, odnosno suočavanje s „besmislicom” ratovanja i sopstvenim greškama proizvešće kao nuspojave traume i ćutanja, pri čemu će ga prva konsekvenca učiniti objektom vlastite psihe, a druga objektom kolektiva u kojem egzistira.
S pojavom lekarskog konzilijuma u romanu, Danilov identitet iznova je problematizovan. Kao pacijent Danilo je označen brojem 36918, pri čemu ga lekari isključivo tim brojem i imenuju, te na taj način intenziviraju objekatsku prirodu pacijentovog karaktera. Posmatrajući ljudski život u kontekstu serijske proizvodnje, zapravo ukidajući svaki vid čovekove posebnosti, bez izražene namere da pacijentu pomognu, lekari su u romanu predstavljeni kao ljudi oštećene etike, koji u jednoj vrsti učmale atmosfere i sami nesvesno postaju ono što svojim (ne)delovanjem proizvode – postaju objekti. I Danilova supruga doživela je na izvestan način objektivizaciju. Naime, Rada Mišić čekajući razrešenje sudbine svog muža, osuđena je na nemoć. Ono što iz te nemoći proizlazi je Radina automatizovana svakodnevica, koju je Blagojević sugerisao ilustrujući Radine „voljne” radnje konstrukcijama poput ove: „Išla je na posao mehanički, kao da neko upravlja njom.” (11)
Rat se ispoljava i na kompozicionom planu ovog dela. Jer, ako se Danilovo biće posredstvom nesećanja nalazi u stanju diskontinuiteta, onda je logično da ni struktura dela koja treba takvog junaka-objekta da prikaže ne može da neguje hronologiju, kauzalitet i celovite slike. Tako je roman Tiši od vode sastavljen od niza fragmenata, fabulativno manje ili više razrađenih, ali smisaono jezgrovitih i to je osobita vrednost Blagojevićeve proze. Sposobnost Blagojevićeve refleksije da se prostorno skupi, a asocijativno-semantički raspline, do posebnog izražaja dolazi u dramatizovanim dijalozima koje glavni objekt romana vodi sa svojim alter egom. Ti dijalozi imaju filozofske zamahe i pogađaju suštinska pitanja čovekove egzistencije. Da im je autor poklonio posebnu pažnju, svedoči i činjenica da se u formalnom smislu ističu u odnosu na preostali tekst, jer svaki dijalog ima naslovni pojam ili sintagmu koja sadrži filozofsku srž rasprave. Sem toga, svi Danilovi razgovori s Harmsom poentiraju oznakom „(Nema više)”, koja se s takvim refrenskim potencijalom urezuje duboko u čitaočevu svest i postaje više od nemanja.
Ono što u tekstu, takođe vizuelno štrči, a semantički se inkorporira u njegovo značenje jesu muzički hitovi. Nasuprot atmosferi tišine koja predstavlja narativni prezent romana, (nekada) popularni stihovi označavaju njegove retrospektivne domene. Čin sećanja, potpomognut muzičkim intermecima, sugeriše nam da čovek svoja racionalna iskustva skopčava sa čulnim doživljajima, te da su uspomene u stvari interčulnog karaktera. Tako muzika u ovom romanu uspešno povlači polugu sećanja, imajući ujedno i kompozicionu ulogu. Muzički hitovi ne separatišu delove romana, već ih povezuju i tamo gde su naizgled postavljene granice. Odnosno, reči muzičkih stihova postaju semantički svezane s radnjom romana.
Razmišljajući o autorovom brižljivom poliranju jezika, napravili smo uvertiru za tvrdnju da poseban semantički eliksir romana predstavlja leksički domen dela. Već smo primetili da pripovedačka instanca bira leksiku koja implicira na shematizovanu stvarnost, te u skladu sa svojom objekatskom prirodom, junaci se i na jezičkom planu prikazuju kao marionete iz kojih je istisnuta volja. Potvrda da Blagojević osobeni smisao dela napaja na njegovom jeziku jeste i Danilov uvid: „Kako da se tavorenje završi i preseli u istoriju kad je … tavoriti u našem jeziku nesvršen i neprelazan glagol.” (29) Sa takvim osećajem za leksičke distinkcije su napisani i sledeći iskazi: „Kao da smo svi na nekoj beskonačnoj listi čekanja – čekanje na zaposlenje, čekanje da činovnik završi petnaestominutnu pauzu koja traje sat vremena, čekanje plate, čekanje gradskog prevoza, čekanje viza pred ambasadama, čekanje na političke promjene, čekanje fantomskog ’boljeg sutra’ … Čekanje takvog čuda bila bi samo još jedna alka na lancu sazdanom od neprekidnog čekanja koji vezuje naše noge za masivnu kuglu ubetoniranu u dno.” (37) Naime, Blagojević ne samo što je taksativnim navođenjem situacija ukazao na jedno društvo koje tavori i stagnira, već je i izbegavajući upotrebu glagolske varijante imenice „čekanje”, sugerisao čitaocu da taj proces stagniranja, ne može čak ni na jezičkom planu ovog romana da bude radnja.
Suočeni s plejadom junaka koji su podvrgnuti objektivizaciji, iščitavamo Danilov dijalog s Harmsom: „Harms: Da li ste ikada razmišljali o sebi kao o licu sa ograničenim sposobnostima? / Danilo: Ne! Zašto bih? / Harms: Recite, da li ste sposobni slobodno da se krećete i putujete? / Danilo: Ne baš… / Harms: Da li ste sposobni da slobodno izražavate svoje mišljenje, da bez straha govorite i pišete? / Danilo: Ne bih… / Harms: A da li ste sposobni da lično i profesionalno napredujete ako ste apolitični ili, gluvo bilo (pljucka u stranu) politički opozicionar. / Danilo: Nisam siguran da… / Harms: Prema tome, vi ste invalid, čovjek sa ograničenim sposobnostima. To je veoma žalosno. Ipak, ono što je još žalosnije jeste činjenica da toga niste ni svjesni…” (31). Ako ne pre, onda zasigurno nakon ovog dijaloga junaci-objekti prestaju da budu konzervirani u Blagojevićevoj prozi, u čemu leži osobeni čitaočev tragizam, ali i činjenica da čitalac, deleći nemoć s likovima ovog romana, zapravo oslikava snagu Blagojevićeve pripovedačke misli.
Ukoliko bismo ovim uvidom poentirali prikaz ovog romana, mimoišli bismo se s Blagojevićevim finalnim optimizmom. Naime, Danilo, njegova supruga, njihov prijatelj Alen (nezaposleni profesor književnosti) i psihijatar Borković (korumpirani lekar) pronalaze oazu unutrašnjeg mira u Gruziji. U skladu sa bajkovitim završetkom knjige je i saznanje da su za realizaciju srećnog kraja neophodni junaci-pomagači i to ne da bi bolje motivisali radnju, već da bi pokazali kako je put ka drugom čoveku zapravo ekvivalentan putu ka sopstvenoj duši i njenom iskupljenju. Takvu svetlost na kraju ove prozne tišine ne treba razumeti kao nerealni i anahroni momenat, jer i realnost i aktuelnost ovog romana se na taj način ne iscrpljuju, već kao Blagojevićevu nameru da ostavi prostor čitaočevom izbavljenju.
Upravo zbog svega navedenog, a i zbog onog neiskazanog/neiskazivog, o ovom romanu ne treba ćutati, već konzilijum književnih tumača treba, da se poslužim izrazom koji evocira naslov prethodne Blagojevićeve knjige, revolucionarno da dela. Jer, i Blagojević-sagovornik može da bude nečija rekonvalescencija.
(Nema više)

Tamara Jovanović, LMS, oktobar 2014, str. 235-238.

3 thoughts on “VIŠE OD NEMANJA ILI BLAGOJEVIĆEV PROZNI OBJEKT

  1. Povratni ping: TIŠI OD VODE | Berislav Blagojević

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s