PRIČA „NA PUTU PREMA DOLE“ U ČASOPISU „GRADINA“


   Zakoračio sam u lift i pritisnuo nulu. Tako počinje svaki moj radni dan. Sa iskeženom, lasvegaski crvenom nulom. Sa poniranjem. I jednom kratkom, nikada glasno izgovorenom molbom adresiranoj onima kojih se to možda tiče: samo da niko ne uđe u lift. Izjutra nemam želju da progovaram bez posebnog razloga, da ćaskam o vremenu i mizernim penzijama, ili da slušam komentare o sukobu predstavnika vlastele i opozicije koji su se međusobno pljuvali na televiziji veče ranije. Jednom je komšija ušao u lift na šestom spratu i pitao me šta mislim o situaciji u Ukrajini. Pomislio sam da mu uzvratim kontra-pitanjem: da li ti stvarno misliš da je u ovih tridesetak sekundi koliko traje spust do prizemlja moguće razriješiti tu problematiku? Ali nisam, jer zaista postoje nesporazumi, nesreće i ratovi koje je moguće izgladiti, ublažiti, popraviti i zaustaviti za pola minute. A zašto se tako i ne uradi, ne znam. To možda jeste moj problem, ali svakako nije pitanje za mene. Zato komšiji sa šestog sprata nisam ništa odgovorio. Ćutao sam, a on je potajice pogledavao u mene očekujući neki glas, pogled, nešto. Ćutanje u toj kutiji zakačenoj za čelične sajle podjednako je mučno kao i pokušaj besmislenog liftovskog polurazgovora. To jezivo ćutanje ispunjeno je tenzijom kakva se ostvaruje u dobrim horor filmovima; tišina prožeta tihom škripom i zujanjem, tišina prije onog trenutka kada će se osoba pored tebe iznenada pretvoriti u grotesknu nakazu žednu tvoje krvi. Ćutanje u liftu punom ljudi jedno je od najnervoznijih i najdužih ćutanja. Ono ima moć da umnožava vrijeme, odnosno da ga usporava, jer ako priželjkivana samotnjačka vožnja traje minut, onda ona sa tihujućim saputnicima traje tri puta duže. Naravno, radi se o prividu, o nekom praiskonskom osjećaju koji se nameće i obuzima, ali osjećaju čije su posljedice pokatkad ipak realne. Takav je bio slučaj sa podstanarom iz stana četrdeset dva. Sreli smo se u liftu svega nekoliko puta. Nikada jedan drugom nismo uputili ni krnjavi uzdah sačinjen od jednog samoglasnika, ali imao sam osjećaj da s njim nije baš sve u redu. Vonjao je na depresiju i melanholiju, izgledao umorno i nemoćno i činilo mi se da je jedan od onih koji prvo dignu ruke od sebe da bi ih konačno digli na sebe. Nekoliko mjeseci kasnije moj intuitivni doživljaj neznanca pokazao se kao ispravan – našli su ga u podrumu kako se sporo vrti u smjeru suprotnom rotaciji Zemlje. Ako i u smrti prkosno kontrira, pomislio sam, biće da je i u životu bio kontraš. A takvi koji uporno idu mimo stada najčešće završavaju tako. Čak i kada su u pitanju pošteni ljudi koji čine dobro drugima. Ili možda baš zbog toga. No, to i nije toliko bitno, koliko je važna činjenica da je sve ovo bilo moguće pročitati pomoću nekoliko brzopoteznih pogleda. Pogledi su često neopravdano potcijenjeni, naročito pogledi koje razmjenjuju ljudi u liftu. Stranci (jer danas je stranac i osoba u stanu udaljenom par koraka od tvojih ulaznih vrata) stoje u stavu mirno i nemaju šta da gledaju osim jedni u druge. Istina, postoje oni koji uporno gledaju u smjenjivanje cifara na brojčaniku iznad vrata, kao i oni koji bulje u pod ili u vlastite cipele. Ima i onih koji za izbjegavanje nelagodnih pogleda ili razgovora koriste blagodeti modernih tehnologija, pa važno i neodložno čačkaju po mobilnim telefonima. Ponekad se i sam poslužim tim trikom, premda je moj telefon u liftu poprilično beskoristan jer nema signala. Ipak, najčešće se ti silom nametnuti saputnici međusobno pogledavaju, krišom dabome, da im se kojim slučajem pogledi ne bi sreli. Skeniraju se torbice, kvalitet obuće, pregleda se urednost tuđih noktiju, gvirka se u neznankin dekolte, mjeri se izrast nečije ofarbane kose, prebrojava perut na ramenima. Oni iskusni voajeri koriste ogledalo da neopaženo odmjere nečiju figuru i da se nakratko naslade ne hajući za lagano podizanje iznutrica uzrokovano promjenom sile teže. Dugo sam mislio da ogledala u liftu i nemaju drugu funkciju.
A onda se desilo. Kao i svakog jutra, ušao sam u kutiju nalik na onu koju koriste iluzionisti, prislonio palac na nulu i čekao da magija motora smještenog u potkrovlju učini svoje. Međutim, lift se zaustavio između spratova već nakon par sekundi, a neonka koja se pali samo u ovakvim (ne)prilikama žmirnula je dva puta prije nego što je prah svoje utrobe pretvorila u slabašnu svjetlost boje bijele kafe. Nestanak struje je neprijatan čak i meni koji ne paničarim bezrazložno i ne patim od klaustrofobije. Srećom, u liftu nije bilo nikoga osim mene, pa nisam morao da se upuštam u obezglavljene razgovore i vulgarne tračeve do kojih bi sigurno došlo onog momenta kada ćutanje konačno postane nesnosno. Odahnuo sam, posegnuo za telefonom u džepu i započeo zastarjelu dvodimenzionalnu avanturu spašavanja persijske princeze. Tada sam prvi put požalio što nemam bolji i noviji telefon sa više igrica u kojima princeza zaista liči na princezu a ne na Meduzu. Ali, taj žal me napustio kada sam postao svjestan bola u zgrčenim prstima. Prsti su mi se kočili od pritiskanja malenih tastera i sasvim je izvjesno da bi otkazali poslušnost čak i da su komandna dugmad napravljena od zlata. Kad sam bio klinac, uz igrice sam provodio sate. Sada ne mogu da izdržim ni pola sata. Nikada nisam razmišljao o tome, ali zapravo je logično. Prosječan životni vijek muškaraca u ovoj zemlji je sedamdeset pet godina, a meni je trideset osam. Dakle, prošao sam polovinu puta i sada hitam nizbrdicom. A da sam kojim slučajem rođen u Rejkjaviku ili u Nikoziji imao bih još koju godinu pred sobom prije nego što stignem do linije koja raspolućuje život na jednake dijelove. Odmahnuo sam rukom, vratio telefon u džep, okrenuo se i pogledao odraz u ogledalu. Gledao me bradati samac opremljen pozamašnom potrbušinom i ništa manje impresivnim podočnjacima. Približio sam mu se toliko da se njegovo lice zagubilo u izmaglici moga daha. Tada sam se prisjetio koliko sam, kao mali, bio fasciniran sposobnošću da vlastitim dahom zamaglim prizor u ogledalu. Posmatrao bih kako se maglina lagano povlači, a onda bih joj udahnuo novu snagu i ona bi se ponovo rasprostrla poput okruglog stolnjaka neprozirnosti. Dugo sam vjerovao da je to samo meni znana magija. A onda je došlo vrijeme da se maštarije zgaze i ponište, da se trikovi mađioničara raskrinkaju, da se noseći stubovi raznih iluzija uzdrmaju i obore, da se djetinja zapitanost obuzda i ukroti i da se sprovede u tor školskih kurikuluma. To vrijeme su besramno okitili eufemizmom zvanim odrastanje. Od prizora dječaka pred ogledalom do susreta sa zgužvanim licem sredovječnog konobara potreban je tek treptaj. Ispucali kapilari na njegovom nosu i dlačice koje niču iz ušnih školjki su tu, siguran sam, samo što se ne vide pod blijedim svjetlom štedljive neonke. Šta si uradio, čovječe?! Šta si uradio sa mojim životom?! Čuo sam ga, iako se njegove usne nisu micale. Šta si uradio?! Govori mrcino! Urlao je, a ja nisam znao šta da mu kažem. Vi što ste unutra, odmaknite se od vrata, dreknuo je tada neki drugi glas. Iskoračio sam u stranu i skrenuo pogled sa ogledala. Ljutiti bradonja je nestao i nakon par minuta bio sam oslobođen. Iako sumnjam da je oslobođen prava riječ. Je li bilo strašno, uz osmijeh je upitao radnik firme zadužene za održavanje lifta.
Ostati sam sa sobom – ne postoji ništa strašnije, kratko sam odgovorio dok sam žurno grabio prema stepenicama, prema dole.

* Objavljeno u časopisu „Gradina“ br. 62-63/2014.

6 thoughts on “PRIČA „NA PUTU PREMA DOLE“ U ČASOPISU „GRADINA“

  1. Bero, kao i uvek fascinirana sam tvojom magijom, pisane reci…
    Procitah u jednom dahu! Prica je „sjela“ i na trenutne vremenske prilike kod mene, snezna oluja u sumrak, jos nije sivo ali se spusta divna zimska noc…
    Veliki pozdrav iz Bregenza

  2. Ух, упечатљиво као и увек! Интезивни су ти разговори са самим собом, али ми се допада и подсетник на комуникацију погледима🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s