ŽIVJETI I VOLJETI


   Prije dvadesetak dana, sasvim slučajno, došao sam u posjed jedne zanimljive, gotovo pola vijeka stare knjižice. U pitanju je „Knjiga pripovedaka mlađih jugoslovenskih pisaca“ (Mlado pokolenje, Beograd 1966). Izbor i pogovor potpisao je dr T. Čolak. U izdanju je zastupljeno četrnaest autora, među kojima su Voja Čolanović, Branimir Šćepanović, Antonije Isaković, Sead Fetahagić… i tada dvadesetšestogodišnji Filip David. Priređivač je naglasio da izbor nije antologijski i da je u njega mogao „da uđe još dobar, velik broj naših savremenih pripovedača“.
DSCN7553Na prvi pogled, dakle, radi se tek o jednom od mnogobrojnih izbora. Međutim. Ovaj izbor nije sasvim običan, uzme li se u obzir da je ujedno predstavljao i lektiru za osmi razred osnovne škole (vidi sliku). Odavno sam završio sa školskom (premda ne i sa obaveznom) lektirom; sve se promijenilo, osnovne škole u međuvremenu su porasle i postale devetogodišnje. Ne pratim nove izbore, ne znam ko ih predlaže, sastavlja i usvaja, iako sam siguran da postoje. Međutim. Potpuno sam uvjeren da se u njima ne nalaze dvadesetšestogodišnjaci sa jednom objavljenom knjigom. Takođe, vjerujem da u predgovoru/pogovoru nekog sličnog novijeg izbora ne stoji rečenica: „Ovakav, kakav je, ovaj izbor je težio da vrednosti u njemu budu što ujednačenije i da svetovi zastupljenih pripovedaka budu raznolikiji, kako bi slika života, u njima umetnički konkretizovana, ispala što kompleksnija“ (kurziv – B.B.). Može li se u nekom savremenom izboru zamisliti podnaslov i osnovna poruka kakvu ima „Knjiga pripovedaka mlađih jugoslovenskih pisaca“ – ŽIVETI I VOLETI?
Ne želim da zaključujem ovo ili ono, niti da tvrdim ovako ili onako, jer potpuno je jasno da stvari nikad nisu samo crne, baš kao što nisu ni samo bijele. Ovdje valja razmišljati o niši mogućeg, kategoriji mogućnosti. Da li je danas i ovdje, u atmosferi naelektrisanoj munjama najrazličitijih i najstrašnijih podjela na „naše“ i „njihove“, u atmosferi (da, to je ono što udišemo) ispunjenoj antagonizmima, neshvatanjem, sujetama i nedodirljivim postulatima jednoumljâ, da li je, dakle, u jednom takvom habitatu moguće stvarati i poštovati (biti poštovan), živjeti i voljeti?

6 thoughts on “ŽIVJETI I VOLJETI

  1. Као што више нема школског програма, тако више нема ни обавезне школске лектире.
    Размишљам о твом питању и… Пази, оно је могло бити постављено и тада, пре пола века, у потпуно истом облику, и било би и тада једнако актуелно, јер једнако описује и тадашњу стварност која није много различита од ове данашње.
    Дакле, одговор би могао бити: да, могуће је. Ако је било могуће тада, могуће је и данас.

  2. Тужно је што су многе вредности нашег друштва постале историја, прошлост које се са носталгијом сећамо.
    А живети и волети је увек могуће. Можда чешће на микроплану и само у свом дворишту. Сигурно би многи рекли да то није довољно, али хајде да се надамо множењу тих микропланова! Ипак верујем да је могуће!

  3. Iskopao je i ja pre par godina među nekim ćaletovim poluraspadnutim knjigama. Dobar izbor. Nažalost, nezamislivo mi je da se neka slična antologija u skorije vreme nađe u školskoj lektiri.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s