Prilično sam siguran da se svaki čovjek na Balkanu svakodnevno susreće s primitivcima: na poslu, u saobraćaju, u prodavnici, atakuju na njega sa TV ekrana… Ova konstatacija sama po sebi nije nikakvo otkrovenje, međutim, ukoliko zagrebemo površinu onog što nazivamo primitivnim, otkrićemo nove dimenzije skrivene iza tog pojma, dimenzije, koje mogu biti od koristi kako bi se stvari (konačno!) počele nazivati pravim imenom. Za potrebe dekonstrukcije poslužiću se promišljanjima Miloša Ilića objavljenim u izuzetnom tekstu „Primitivni savremeni čovek“ sad već davne 1974. (iz knjige „Kultureme“).
Ilić u uvodnom dijelu analize kaže: „Kad se za nekoga kaže da je primitivac, onda se tom tvrdnjom najpre aludira na to da je anahroničan u smislu zaostajanja za vremenom, za epohom. U blažim oblicima, to je nastojanje primitivca ili primitivaca da po svaku cenu zadrže status quo, da vegetiraju, da prežive…“. Potrebno je tek pogledati kroz prozor, ili otvoriti dnevnu štampu (a često ni to nije neophodno!) da bi se vidjelo zaostajanje za duhom vremena. Dakako, uzrok ovog kaskanja upravo treba tražiti u politici primitivaca koji višedecenijski istrajavaju (makar u nečemu!) na statusu quo. Ovome treba dodati važnu odliku predstavnika primitivnog mentaliteta – „nesposobnost da misli na budućnost, a naročito da stvaralački misli na budućnost“. Naravno, kako ističe Ilić, primitivac „nije u stanju ispravno da oceni ni prošlost, te ne zna kakav smisao ona može imati za njega“. Svjedoci smo stalnog revidiranja i naopakog ili nakaradnog čitanja prošlosti, što za posljedicu ima ne samo konfuziju u društvu, nego stalno tapkanje u mjestu, odnosno, izmicanje čvrstog oslonca na kome bi se gradila budućnost.
„Druga krupna i očigledna manifestacija primitivnog mentaliteta“, primjećuje Ilić, „vezuje se za socijalni i moralni plan života time što se on potvrđuje kao nesposobnost za uvažavanje drugog“. Ova osobina primitivnog mentaliteta zaista je evidentna, i to na različitim nivoima – od poznanika ili radnih kolega koji drže beskonačne monologe bez imalo sluha i osjećaja za osobu koja je ispred njih, do raznih direktora, menadžera i ljudi iz vladajućih struktura zaraženih kompleksom Boga i, prema tome, gluvim za bilo kakve sugestije/ideje/molbe. Naročito nezgodan dio primitivnog mentaliteta jeste onaj prema kojem je „on sam sebi porota i dozvoljava sebi sve ono što prođe kroz njegovu ličnu cenzuru koje – nema. Repertoar postupaka gotovo da i nije važan: krvna osveta, siledžijstvo u vidu ugrožavanja fizičkog integriteta drugih, kulturni genocid u bukvalnom smislu reči ili ispiranje mozga i duhovne manipulacije uopšte. Izvođač, doduše, može biti okoreli ili sirovi primitivac, a ponekad i primitivac ‘u rukavicama’, ‘glazirani primitivac’. To ništa ne menja na stvari, jer i jedan i drugi ne uvažavaju drugog čoveka“. Iz ove Ilićeve opservacije može se zaključiti da je primitivizam veoma šarolik, odnosno, da se nijansira, pa bi bilo veoma pogrešno iz kategorije primitivnog isključiti inteligentne ljude. U tom smislu, vjerujem da čitaocu neće biti teško prepoznati određene „likove“ u sljedećim rečenicama: „Nije redak slučaj da se pojedini primitivci, ili grupa primitivaca, eksponiraju kao izvanredno inteligentni ljudi. Njima se često ne može poreći ni sasvim izvesna vrsta intelektualne virtuoznosti koja dolazi do izražaja u kriminalističkim poduhvatima“. Primitivizam se, dakle, konstantno širi, osvaja nove sfere društva, prilagođava se uslovima i, što je simptomatično, podstiče kvantitet, a ignoriše kvalitet. Ranije je glupost bila glavna karakteristika klasičnog primitivca, a takve ljude bilo je relativno lako uočiti (i kloniti ih se). Međutim, danas su pripadnici primitivnog mentaliteta dekani, akademici, ministri… (Paralela u digresiji: nekad su lopovi bili obični grubijani, vucibatine i sjecikese, a danas su to ini menadžeri, biznismeni, lobisti, uštirkani ekonomisti ili brokeri.) Kad se sve sabere, ispada da smo potpuno okruženi primitivcima. Jesmo! I svi ti ispolirani i ulickani fikusi u foteljama (čast izuzecima), svi oni privjesci što vise sa dojki neke od državnih institucija, svi oni su – primitivci – ma kakvim se titulama kitili i ma kakvo im ordenje kačili na prsa. Treba ih tako imenovati i prema njima se, u skladu s tim, treba i ophoditi kao prema primitivcima.
Miloš Ilić je ispravno posmatrao fenomen primitivnog mentaliteta kao rušilački faktor, kao udarnu pesnicu degradacije i kao neprijatelja stvaralačkog mentaliteta. „Naša čežnja za višim vrednostima“, piše Ilić, „biva napadana od vrlo lukavog, podmuklog neprijatelja – primitivizma prerušenog u vrlo naivne i čak bezazlene, kvazinaučne, kvaziumetničke i kvaziemancipatorske kostime. I to u beskrajnim varijacijama“. Nema nikakve sumnje da je borba između stvaralačkog i primitivnog mentaliteta i danas aktuelna (na koncu, ona je permanentna). Ali, za razliku od vremena kad je nastao tekst Miloša Ilića, sa žalošću možemo konstatovati da je primitivizam izbrisao prefiks „kvazi“ iz oblasti nauke, kulture, umjetnosti, prosvjete, odnosno, da je delanje po njihovim principima, normama i moralnim vrijednostima (kojih – nema) postalo zvanično, institucionalizovano, društveno prihvatljivo i (takoreći) nedodirljivo.
Premda smo stiješnjeni i okruženi nadmoćnom silom, ipak vjerujem da bitka nije izgubljena. Budućnost možda jeste nepredvidljiva, ali jedno je sigurno: predaja nije opcija.
Berislav Blagojević 