BIRO ZA IZGUBLJENE STVARI


Istina je, Šmizla i Šmokljan se uvijek trude da me izvode u šetnju. Ponekad me čak smjeste u auto, odvezu do neke udaljene šume, pa tamo šetamo i slušamo ptice. Ali, pošto veći dio dana provedem na lancu, najviše volim da šmugnem kad me otkače sa lanca. Tada sâm obilazim okolna dvorišta i njive, njuškam ispod komšijskih prozora i pokušavam da saznam šta se kod njih kuva za ručak. Šmokljan jednom reče da sam najčudniji pas, jer drugi psi su spremni da idu kilometrima kako bi se vratili gazdama, a ja trčim kao sumanut da pobjegnem od njih. Možda, ali uvijek se vratim kad završim ophodnju.

Gagarin cipela

A u tim lutanjima, časnog mi laveža, baš svašta sam vidio: debele ogromne pse s rogovima koji muču i ne razumiju kad im se obraćam; ljude koji voze velike glasne šklopocije iz kojih ispadaju kocke osušene trave; vunene džempere koji mekeću dok se šetkaju po livadi; spore kolone automobila okićenih zastavama koji strašno trube i nasmijane dvonošce što im mašu rukama i uzvikuju srećno mladenci!; kućice za pse napravljene od stare veš-mašine; patku koja iz nekog razloga stoji na ogradi i klati se napred-nazad kao da izvodi cirkusku tačku… Svakojakih čudesa sam se nagledao, kad vam kažem. Ipak, najviše sam nailazio na – stvari. Nevjerovatno koliko ljudi imaju stvari! A ostavljaju ih i gube posvuda. Samo uz cestu pronalazio sam staklene flaše, plastične kese, prazne konzerve, saksije, gumice za kosu, kutije od cigareta, pakovanja žvakaćih guma, velike šarafe sa traktorske prikolice, zarđale katance, komade stiropora, papirne vreće od vještačkog đubriva, kore od banana i ogoljene klipove kukuruza… Pomislio sam da su ljudi, onako sluđeni i vječito u žurbi, greškom zagubili sve te stvari, pa sam počeo da ih dovlačim u naše dvorište. Znajući kako je meni kad ne mogu da se sjetim gdje sam zakopao kost, mislio sam da su i oni tužni i nervozni zbog izgubljenih predmeta. Ali Šmokljan nije blagonaklono gledao na moju akciju. Vikao je na mene, govorio kako mi ne vodimo biro za izgubljene stvari i kako nam ne treba smeće na travnjaku. Odgovarao sam da to nije smeće, nego nečije stvari, ali kao i obično, nije me razumio. Možda su smeće i stvar dvije riječi koje oni koriste da opišu isti predmet? Ko bi to znao… Uglavnom, Šmokljan je sve što sam donosio stavljao u jedan džak i potom odnosio u šupu. Pomislih kako je to dobra ideja, da sve bude na jednom mjestu, kao u nekom skladištu, pa će lakše moći da se pronađe i vrati vlasniku. Kad sam završio s pronalaskom stvari uz cestu, obližnje livade, njive i kanale, počeo sam da zalazim i u dvorišta. Šta sam tek tu nalazio!! Zamislite, dvonošci ostave čizme, cipele i patike pred vratima i zaborave na njih. Neko dijete je u hrpi pijeska ostavilo kanticu, lopaticu i lutku. Ispred jedne kuće naišao sam na dugački konopac na koji su ko zna kada zakačili majice, čarape, potkošulje, trenerke… Možda i najčudnije stvari na koje sam naišao zapravo i nisu bile stvari nego tri ribe koje su se praćakale u kanti ispred komšijinih vrata, tik do štapa za pecanje. Sve što sam pronalazio ponosno sam donosio, a Šmokljan je samo ponavljao ne, Gagarine,vrtio glavom i brže-bolje stvari sklanjao u šupu. Bio sam zadovoljan, misleći da činim dobra djela. A bio sam pomalo i tužan, jer niko nije dolazio po izgubljene stvari.

A onda, jednog ranog jutra, na kapiji se pojavio čovjek koji je živio nedaleko i koji me je čak i pomazio nekoliko puta.

   – Komšija! Komšija!! – vikao je sa spoljašnje strane kapije.

   – Šta je bilo?! – nakon nekog vremena upitao je vidno nervozni i tek probuđeni Šmokljan.

   – Da nisi vidio moju cipelu? – zamuca čovjek.

   – Molim? –

   – C i p e l u? –

   – Kakvu cipelu? –

   – Mokasinu –

   – Čijem sinu? –

   – Moju cipelu, mokasinu! –

   – Aaaa mokasinu! – potvrdi Šmokljan nakon što se sjetio da izvadi čepiće za uši koje je bio stavio, jer mu, navodno, moj lavež smeta da zaspi.

   – Da, mokasinu. Desnu. Jesi li je vidio? – čovjek staloženo ponovi pitanje.

   – Šta ja imam s tvojom cipelom, dragi komšija? – pomalo uvrijeđeno uzvrati Šmokljan.

   – Kako šta? Pa donio sam je sinoć – konačno se uključih u razgovor, ali oni kao da nisu obraćali pažnju na mene.

   – Vidio sam vašeg psa proteklih dana kako nosi razne stvari po selu, pa sam pomislio… –

Šmokljan protrlja oči, pogleda u čovjeka koji je pred kapijom stajao na lijevoj nozi, dok mu je desno, boso stopalo, visilo u vazduhu, pa reče:

   – Samo da se presvučem –

Nakon par minuta Šmokljan je sišao, još jednom pozdravio čovjeka i otišao do šupe.

   – Bravo! Konačno si se dosjetio! – lajao sam razdragano pored svoje kućice.

   – Da nije ovo? – reče Šmokljan, izlazeći iz šupe sa cipelom u ruci, kao da drži pehar pobjednika neke maratonske trke.

   – Jeste! – veselo uzvrati čovjek.

   – Izvini, komšija! – pokunjeno reče Šmokljan.

   – U redu je –

   – Nije u redu! Ubalavio je cipelu, izgrickao pertle… –

   – Nema veze, stvarno. Dobar je on pas. Par puta je dolazio do moje kuće, pa smo se mazili –

   – Eto, komšija te miluje, a ovo mu je hvala! – dreknu i okrenu se prema meni.

   – Hvala? Nema na čemu – ponosno odgovorih.

   – Stvarno, Gagarine, svaka ti čast – razočaranim tonom mi se obrati Šmokljan.

   – Ma, nije to ništa… Samo sam radio svoj posao – uzvratih zadovoljno i vratih se u kućicu na još jednu porciju mirnog sna.   

* Odlomak iz knjige „Upoznajte Gagarina, najšašavijev psa u svemiru“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s