MANJE-VIŠE ILI VIŠE-MANJE

Zapazivši da ljudi u Krajini često govore i manje-više i više-manje, pisac P. B. odluči da istraži ovaj fenomen. Najprije mu se činilo da je korištenje sintagmi potpuno proizvoljno, ali uronivši u vaskoliki okean statistike (jer deskripcija je zaboga tako passé), došao je do zanimljivog otkrića – termin manje-više se javlja u čak sedamdeset devet odsto slučajeva. Kako bi potvrdio ili opovrgao rezultat dobijen iz zavidnog uzorka od šezdeset i četiri govornika, poče da rastavlja i pod lupu potura sopstvene objavljene i neobjavljene rukopise. Nemalo se iznenadio uvidjevši da je od ukupno četiri korištenja sintagmi tek jedna bila više-manje. O kontekstu rečenica nije ni stigao da razmisli, jer mu sinu ideja da čitava stvar u vezi ove zavrzlame ima dublje, podsvjesno značenje. Ako riječ manje ima negativan, a riječ više pozitivan predznak, onda nije isključeno da kakav književnik ili usmeni pripovjedač odabir jedne od ponuđenih opcija vrši na bazi trenutnog psihičkog stanja. Na primjer, ako pisac iskoristi manje-više, da li to znači da je u trenutku pisanja bio utučen, melanholičan, nesrećan, tmuran, riječju – negativan? I znači li to da upotreba verzije više-manje predstavlja određeni optimizam, nadu, radost, odnosno, jedan pozitivan stav i uopšte uzev lijepa osjećanja? Dakako, pomisli pisac P. B., nema drugog načina da se otkrije ispravnost ovih slutnji nego na ličnom primjeru. Ukoliko, razumije se, uzmogne u sjećanje da prizove kako se osjećao kad je koristio koju sintagmu. Da vidimo, reče tiho, pa stade da prevrće bilješke… Manje-više je koristio u romanima Posljednji vagon, posljednjeg voza, posljednjeg dana i Tiha trulež kasne jeseni, te u kratkoj priči Zvona bude usnule, dakle u djelima koja pripadaju, kako on sam to voli da kaže, mračnom periodu. To je bila nadasve gadna životna epizoda prepuna opijanja i bezglavog jurcanja u bezizlazima nedostatka inspiracije i ljubavi. Ono jedno više-manje što se poput statističke greške uvuklo u njegov opus pripada drugom pasusu vjerovatno najdirljivije novele koju je napisao – Graditelj akvadukta. Da, dobro se sjeća koliko je radosti u njegov život unijela lijepa B. kojoj je i posvetio novelu u kojoj biješe rečenica: Žuljeve ne primjećujem, nesanicu ne osjećam, više-manje bolovi me nikakvi ne more dok hitam da izgradim akvadukt od Mora Ljubavi do tvojih usana. Ha! – uskliknu P.B. – možda tu zaista ima nešto?! Držeći se čvrsto za jedan kraj ovog uzročno-posljedičnog kanapčeta, on poče da odmotava klupko analogije preturajući po rječnicima i moćnom, premda ne i svemoćnom, Gugl prevodiocu. Ako Srbi, pomisli pisac, dominantno koriste manje-više, to onda može da znači da su duboko, negdje u srži narodne duše (svjesno koristi tu romantičarsku izmišljotinu) veoma nesrećan narod. Nakon kraće pretrage, ispostavilo se da neki drugi jezici, a biće onda i narodi, imaju samo varijantu više-manje. Tako prevod našeg manje-više na engleskom glasi more or less a na njemačkom mehr oder weniger to jest više-manje u oba slučaja. Jesu li ovi narodi doista srećniji? Da li su ovi pojmovi zaista sinonimi kao što virtuelni prevodioci tvrde? Kome vjerovati – Guglu, ili vlastitom osjećaju prema kojem nije svejedno kad se koristi manje-više a kad više-manje? Šta da jedan pisac radi sa svim ovim mislima i analizama, P. B. se konačno zapita. I koga je uopšte briga za sve to? Ljudima je ovdje, u to je barem siguran, manje-više svejedno i za mnogo važnije stvari. Oni drugdje, daleko odavde, više-manje nemaju vremena za ovakve tričarije. Obrni-okreni, pomisli P. B., čini se da sam i ja zalud trošio vrijeme na sve ovo. A onda se na trenutak zamisli, pa reče: može li se, bez dodatnih mozganja, to obrni-okreni obrnuti u okreni-obrni?

* Objavljeno u „Bosanskoj vili“ br. 77-78.

MONUMENTALNA MARGINALIJA

(Pogovor za reprint knjige Spomenik Njegova Veličanstva Cara i kralja Franje Josipa I. u Bos. Brodu. Posebnu zahvalnost dugujem kolegama iz Narodne biblioteke Srbije Valentini i Ljubomiru Brankoviću bez čije pomoći ovo dopunjeno reprint izdanje nikad ne bi stiglo pred čitaoce!)

18 Kolodvor Franic Najpoznatije i najmarkantnije građevine u Bosanskom Brodu tokom nekoliko decenija bile su željeznička stanica i spomenik caru Franji Josipu I. Ovaj spomenik, poznat i pod nazivom „Monument“, bio je desetak godina stariji od stanice koja ga je i nadživjela. Ali, nije ga samo nadživjela – željeznička stanica je, s pravom, zauzimala primat u sporadičnim putopisnim bilješkama i na brojnim razglednicama i dopisnicama toga vremena. Zbog toga je stanica ostala duže u svijesti ljudi, a o njoj se i više pisalo. Na koncu, njene krhotine i danas stoje i podsjećaju na njeno postojanje i negdašnji sjaj (kao i na naš nemar). Međutim, o spomeniku se zna veoma malo i o njemu svjedoče tek poneka fotografija i nešto faktografskih podataka koje nam je Đuro Basler ostavio u knjizi Grad pored rijeke. Tragajući za bilo kakvim, ma i najskromnijim istorijskim izvorima o Brodu i okolini, prije nekoliko godina doznao sam za postojanje knjige o nastanku spomenika. Naime, u dodatku Školskog Vjesnika za 1909. godinu postoji naredba kojom se preporučuje djelo Spomenik Njegova Veličanstva Cara i kralja Franje Josipa I. u Bos. Brodu. U naredbi stoji: „Zemaljska vlada nabavila je stanoviti broj egzemplara knjižice ‘Spomenik Njegova Veličanstva Cara i kralja Franje Josipa I. u Bos. Brodu’ od gradskog načelnika Mehmeda Hafiza Hodžića u Bos. Brodu – cijena 1 krunu – te ih kani darovati knjižnicama siromašnijih narodnih osnovnih škola. Tom prilikom, preporučuje ujedno zemaljska vlada pomenutu knjižicu kao nagradnu knjigu za mladež narodnih osnovnih škola u svim zemljama“.[1] U Školskom Vjesniku iz iste godine dat je i kratak prikaz knjige iz koga saznajemo ko je izdavač knjige (Islamska dionička štamparija) i kolikog je ona obima (dvadeset četiri stranice). Zahvaljujući ovim informacijama, mogla je da otpočne potraga za pisanim spomenikom o jednom kamenom spomeniku! I premda je, bez ikakve sumnje, paradoksalno da nježni i krhki papir bude dugovječniji od mermera, ispostavilo se da je upravo tako. Papirni spomenik koji govori o davno nestalom obelisku pronađen je nakon nekoliko godina traganja i sada ga donosimo čitaocima.

Bosanski-Brod-elementi11(2)Forma po mnogo čemu predstavlja memoarsko djelo nastalo povodom događaja starih dvadesetak godina, mada su neki dijelovi toliko detaljni da nam se čini kao da je riječ o dnevničkim zapisima. Ovo djelo nema literarnu vrijednost, na trenutke ima pamfletski i servilni ton (što nije bila rijetkost u tekstovima iz tog vremena), ali ova knjiga je dragocjeno svjedočanstvo prepuno istorijski zanimljivih podataka. Sadržaj knjige Hafiza Mehmeda Hodžića daje neke nove uvide u razvoj ideje o podizanju spomenika, detalje o njenoj realizaciji, ali i proširen spisak ljudi koji su bili uključeni u ove radnje. Iako se u nekoliko dostupnih izvora tvrdilo ili aludiralo[2] da su stanovnici Broda predvođeni načelnikom Mehmedom Hafizom Hodžićem bili inicijatori podizanja spomenika, u knjizi jasno piše da je prvobitna ideja o postavljanju svojevrsne spomen-ploče potekla od tadašnjeg okružnog predstojnika Milutina pl. Kukuljevića Sakcinskog. Ovaj podatak, doduše, ne umanjuje dobre odnose načelnika sa okupacionim vlastima. U kratkom prikazu same knjige piše: „Napredni i lojalni načelnik brodski… Cijeli je prikaz toga istorijskoga dogagjaja napisan toplo i zanimljivo, pak smo od srca zahvalni na lijepom tom daru, vrijednome gospodinu načelniku, koji od mnogo godina već upravlja gradskom općinom brodskom, te je za nju stekao velikih zasluga“.[3] Pomenuta lojalnost potvrdu je našla i u nimalo slučajno odabranoj godini za štampanje knjige – godini aneksije Bosne i Hercegovine. Ipak, o tome u kojoj mjeri je angažman znamenitih ljudi u procesu podizanja spomenika bio iskren izraz odanosti, a u kojoj mjeri proračunato djelovanje za ličnu i dobrobit lokalne zajednice, moguće je samo nagađati.

spomenik-monument-b-brodZa razliku od spekulacija, ono što je opipljivo i stvarno jesu pominjanja i zapisi o spomeniku koji su opstali do danas. Od njegovog otvaranja 1887. godine, pa do kraja Prvog svjetskog rata, „Monument“ je bio dokaz lojalnosti građana Bosne i Hercegovine vlastima Austrougarske, mjesto okupljanja i organizovanja svečanosti, orijentir u urbanom pejzažu koji se razvijao, simbol kulturne transformacije bosanske varošice i njeno uvođenje u areal zapadnjačkih kulturnih obrazaca, ali i razlog za stid i ogorčenost. Isti kamen, isti prizor, zajedno sa veleljepnom željezničkom stanicom, godinama je u različitim očima budio različita osjećanja i tumačenja.

Stanoviti Gromović objavljivao je 1891. u subotičkom Nevenu putopis u nastavcima, a u jednom od njih piše: „Odmah blizo mosta podiže se visok spomenik od kamena, na vrhu mu dvoglavi orao razkrilio široka krila. Na spomeniku ovaj nadpis stoji: ‘Ovaj spomenik na prvi dolazak Njegova C. Kr. apoštolskog veličanstva Cara i Kralja Franje Josipa I u Bosnu dna rujna 1885., postaviše Bosanci i Hercegovci’. Kad je 1885. g. miseca rujna Njegovo Veličanstvo, car i kralj naš premilostivi Franjo Josip vraćao se iz Požege sa vojničkih vižba, onda prviput stupi na bosansko tlo, ta uspomena je ovikovičita ovim spomenikom, ujedno ovim očitovaše bosanci svoju virnost i odanost prema svomu vladaru“.[4] Iste godine u dva nastavka, putopis je objavio i Slovenac Jernej Voh, dajući opis spomenika: „Prav posebno mikaven bil je prvi pogled na bosenski Brod, nad katerim se je lesketal v večernem solncu zlat avstrijski orel. Bila je to v resnici vzvišena misel, da so Bošnjaki in Hercegovinci v hvaležni spomen na prvi prihod našega milega cesarja Franca Jožefa I. na bosenska tla, postavili veliko kamenito soho (obelisk), vrh katere stoji pozlačen dvoglavni avstrijaki orel. S svojimi široko razprostrtimi perotmi on prav živo predstavlja očetovsko skrb našega svetlega vladarja za obe ti osvobodeni deželi. Na podstavku tega spomenika vsekan je nemški napis za hrvatskim, srbskim in turškim, a kjer imajo naši varihi Bosne prvo besedo, tam se nemški jezih vse preveč šopiri ter nam prav po nepotrebnem odvračuje srca teh in drugih jugoslovanov“.[5] Francuski istraživač i naučnik Gijom Kapi u nagrađivanom djelu A Traverse La Bosnie et l’Herzégovine iz 1896. pominje da u Brodu postoji mali spomenik – granitna piramida okrunjena dvoglavim orlom. Autor je, doduše, napravio grešku, napisavši da je spomenik podignut povodom carevog dolaska u Bosnu 1884.[6] Nekoliko godina kasnije, Julije Kempf u knjizi Od Save do Adrije Bosnom i Hercegovinom (1898) donosi više detalja o spomeniku, kao i njegov crtež: „Glavna ulica pruža se odmah od mosta naprama zapadu. Na početku te ulice zapet će ti oko o krasni – kojih šest metara visoki – četverouglasti stupac od mramora. To je spomenik, što su ga postavili Bošnjaci i Hercegovci na uspomenu onoga časa, kada je prviput Njegovo Veličanstvo, naš vladar Franjo Josip I., stupio na zaposjednuto bosansko zemljište. Vršak spomenika resi dvoglavi orao raskriljenih krila. Na dolnje četiri ploče uklesan je turskim, ćirilovskim, latinskim i njemačkim pismom ovaj natpis…“.[7] S obzirom da se radi o identičnoj ilustraciji spomenika, moguće je da je Kempf preuzeo ilustraciju iz putopisne knjige Hajnriha Renera Herceg-Bosnom uzduž i poprijeko koja je prvi put objavljena 1896. godine, dakle, dvije godine ranije. Rener se, međutim, veoma šturo zadržava na pominjanju spomenika, a mnogo veću pažnju daje željezničkoj stanici, izgledu kuća, narodnim nošnjama i sl. Ono što je značajno, jeste činjenica da je autor spomenik simbolički povezao sa geostrateškim položajem Broda, napominjući da je na tom mjestu u Bosnu ušao i Eugen Savojski (1697) i general Filipović (1878) i, na koncu, car Franjo (1885).[8] Istu ilustraciju nalazimo i u dnevničkim zapisima oficira Jerneja Andrejke u knjizi Slovenski fantje v Bosni in Hercegovini 1878. koja je štampana povodom dvadeset pete godišnjice okupacije BiH. Iako Andrejka piše o događajima iz 1878. godine, u digresiji napominje „… Bosenski Brod in tu se nahaja spomenik, ki oznanja, da je ondi stopil l. 1885. prvikrat na bosenska tla cesar Franc Jožef“.[9] Mod M. Holbah u knjizi Bosnia and Herzegovina – some wayside wanderings pominje dva spomenika u Brodu  – jedan koji obilježava dan kada su okupacione trupe prešle Savu 1879. i drugi koji je posvećen posjeti cara 1885. godine.[10] Vodič Reiserouten in Bosnien und der Herzegovina (1892) ističe da je spomenik koji je podignut u pomen radosnog događaja kada je car Franc Jozef I stigao na bosansko tlo takoreći jedino što vrijedi vidjeti u gradu.[11] U turističkom vodiču Ferdinanda Velca Průvodce Bosnou a Hercegovinou (1907) mramorni spomenik posvećen posjeti Františka Josefa I takođe se javlja kao jedan od turistički zanimljivih motiva Broda.[12]

MonumentGotovo da ne postoji evropski jezik na kojem nije ostala pisana bilješka o „Monumentu“ u Brodu. Ono što je upečatljivo jeste to da pominjanje spomenika postaje rjeđe i šturije nakon izgradnje željezničke stanice 1896. godine. Stanica je, blještava i sjajna – evo nam još jednog paradoksa! – bacila sjenu na sve drugo što je u varoši bilo iole vrijedno pomena. Ipak, u periodu nešto dužem od dvadeset godina, ove dvije znamenitosti bile su najvažnije tačke u Brodu, tačke susretanja, ali i tačke razmimoilaženja. Možda najbolje primjere oprečnog viđenja ovih građevina ostavili smo za kraj ovog (veoma) skraćenog pregleda izdanja u kojima se pominje spomenik.

Kada su 1892. članovi Udruženja Učitelja iz Srbije krenuli na put u Zagreb nakratko su svratili u Bosanski Brod. Prvo što su vidjeli bio je Monument: „Још с моста приметили смо некакву високу пирамиду и на њој као некакав кип; а кад ступисмо у варош и дођосмо ближе, видесмо да то беше споменик и на њему позлаћен двоглав орао раширених крила и погнутих глава.“ M. Sretenović, autor ovog putopisa dalje piše: „Стојећи овде пред овим спомеником, сваки од нас био је удубљен у мисли, понављајући речи: Јадна Босно шта си дочекала! Ко је дао план за овакав споменик не знамо; али једно на њему заслужује особиту пажњу. То је онај двоглав златан орао. Одиста он представља онако како и јесте у ствари. Није то орао, који поносно лети. Они савијени вратови, мало погнуте и пружене главе и остало, просто вам представља орла који иде полако и подмукло да се ушуња где му место није. Орао је окренут југу. Тамо дакле он лети онако подмукло, погнуте главе, пуне себичних циљева, а под фирмом ‘васпостављања’ реда, ширења културе и т.д.“[13] Članak Jove G. Popovića „Refleksije sa Brodskoga Grada“ štampan je u Kočićevoj Otadžbini 1907. i premda je vidljivo manje oštar u poređenju sa ovim M. Sretenovića, autoru i urednicima je suđeno. Naročito su bili sporni redovi posvećeni „Monumentu“: „Познајем мали Брод, познајем га из младости моје па га у толико све више и посматрам. Око ми назире и онај дуги и високи мрамор, висок као мисирска пирамида а мрзак и досадан као досадна јесења киша. Познајем га, јер он значи поход Агрипе у изабрани народ а слова његова причају о некој љубави, која је никла из крвавог гробља отаца наших, а која животари пред страхом и трепетом хиљада душманских бајонета.“[14] Autor teksta preminuo je od tuberkuloze prije glavne rasprave, dok su urednici Petar Kočić i Vaso Kondić zbog ovog članka o Brodu osuđeni na po šest mjeseci teške tamnice.[15]

U potpuno drugačijem tonu godine 1901. objavljena je knjiga profesora Dragutina Franića S gjacima kroz Bosnu-Hercegovinu u kojoj se autor divi raznim postignućima okupacione vlasti: „Ceste i putovi isprekrstaše se u ovo kratko doba iza okupacije po svim krajevima i zakucima tih lijepih zemalja. … Tu su praktične željezničke sveze, nadalje svakom udobnosti snabdjevena svratišta, od kojih je više njih sagradila zemaljska uprava, primaju putnike sa svih strana.“[16] Autor za most preko Save kaže „Krasni taj most počeo se graditi iza okupacije Bosne…“, a da su se uz prostor kraj Save „poredale stare drvenjare, izmegju kojih proviruje i nekoliko novih, ukusnih javnih i privatnih zgrada“. Zatim piše: „Glavna se ulica počinje odmah od mosta i pruža se prema zapadu. Na početku te ulice otkriven je 24. Listopada (oktobra) 1887. Krasni, visoki, četverouglasti piramidalni spomenik, kome se na vrhu raskrilio dvoglavi orao“. Osvrnuo se Franić i na narodnu osnovnu školu (nedaleko od spomenika), na jednospratnicu koja „već svojim licem uvjerava gledaoca, da je i u Herceg-Bosni blaga luč prosvjete iza više-stoljetnoga mraka počela širiti svoje sjajne trake“.[17] Ipak, najveća pažnja data je željezničkoj stanici, a u ovoj publikaciji objavljena je i jedna rijetka, ali izuzetna fotografija koju donosimo u prilogu. Potpuno drugačije viđenje Bosanskog Broda, konkretno, željezničke stanice i svega onoga što ona predstavlja, dao je  Dušan Mil. Šijački u djelu štampanom 1910. godine kao uspomene sa izleta Srpskoga Novinarskog Udruženja održanog tri godine ranije. Šijački piše: „Каква су се све осећања у нама пробудила, када смо на првоме кораку у Босни чули више страних но наших српских речи! Изненађени смо били сјајем и велељепношћу на које смо наишли на првоме кораку. Када је воз ушао у станицу учинило нам се као да улазимо у станицу некога великога европскога града, а не у малу босанску касабу. Изненадила нас је раскошност свега што смо око себе видели и величанствена палата жељезничке станице, која је сва пливала у мору светлости. То нас је у први мах чисто фрапирало. Може се мислити како овде то мора утицати на странце ради којих је и подигнуто ово право – Потемкиново село. Палата жељезничке станице у Броду личи на дворац каквога раскошнога милијардера и сигурно је, по својој лепоти, без такмаца на Балкану. Својом импозантношћу била би украс најлепших париских булевара. За то су у њу и бачене многе стотине хиљада босанске сиротиње раје. Она треба да репрезентује аустријску културу у Босни. Културу, која је довела више жандарма но учитеља, а сазидала више касарни но школа. Многи необавештени странац, који само пројури кроз Босну, а не стигне да завири и у наличје тридесетогодишњег деловања ‘култур-трегера’ засењен овом и сличним намештеним варкама, добије појам, да је Босна у културном погледу за ово 30 година аустриске управе много измакла. Међутим, ко успе да мало дубље завири у прилике у којима данас тамо живи народ, видеће да је ту по среди оно народно ‘с поља гладац, а изнутра – јадац’“.[18]

RAZGLEDNICE_0012Tako se nekad razmišljalo i pisalo o spomeniku i željezničkoj stanici. Danas, čitav vijek otkako je „Monument“ zbrisan sa lica zemlje, čitaocima predstavljamo autentično štivo o njegovom postanku. Knjigu Mehmeda Hafiza Hodžića Spomenik Njegova Veličanstva Cara i kralja Franje Josipa I. u Bos. Brodu nastojali smo upotpuniti dodatnim „linkovima“ iz ovog pogovora, kao i prilozima na kraju. Neka ovo nastojanje bude skromni doprinos u podizanju jednog drugačijeg spomenika – spomenika od papira – posvećenog Brodu.

[1] Službeni dodatak Školskog Vjesnika, urednik Ljuboje Dlustuš, Sarajevo, Zemaljska štamparija, januar-april 1909, str. 6.

[2] Vidjeti na primjer: „Svečanost u Bos. Brodu“, Sarajevski list, 28. oktobar 1887. Takođe: Martinović, Ivan, „Odkriće spomenika u Bosanskom Brodu“, dopis, Narodne novine, br. 246, 28.10.1887. (u prilogu).

[3] Školski Vjesnik, Sarajevo, novembar-decembar 1909, str. 1127.

[4] Gromović, „Putne crtice“, Neven, God. VIII, 1. studeni, Subotica, 1891., str. 183.

[5] Voh, Jernej, „Brod, slavonski in bosenski“, Slovenski gospodar, god. 25, br. 52, 24.12.1891., str. 418.

[6] Capus, Guillaume, „A Traverse La Bosnie et l’Herzégovine“, Librarie Hachette, Paris, 1896, str. 5.

[7] Kempf, Julije, „Od Save do Adrije Bosnom i Hercegovinom“, Zagreb, Nakladom Hrv. pedagoško-književnoga zbora, 1898, str. 11-12.

[8] Renner, Henrik, „Herceg-Bosnom uzduž i poprijeko“, Mitrovica, Naklada Hrvatske dioničke tiskare, 1900., str. 1-2.

[9] Andrejka, pl. Jernej, „Slovenski fantje v Bosni in Hercegovini 1878. – ob petindvajsetletnici bosenske zasedbe“, Družba sv. Mohorja v Celovcu, 1904. str. 140-141.

[10] Holbach, M. Maude, „Bosnia and Herzegovina – some wayside wanderings“, London/New York, John Lane Company, 1910, str. 243.

[11] „Reiserouten in Bosnien und der Herzegovina“, A. Hartleben’s Verlag, Wien, 1892, str. 12.

[12] Velc, Ferdinand, „Průvodce Bosnou a Hercegovinou“, Klub českých turistů v Praze, 1907, str. 8.

[13] Сретеновић, Михаило, „Путовање у Загреб на Хрват. учитељ. скупшт. и изложбу учила“, Учитељ, педагошко-књижевни лист, год. XII, свеска 1, Београд, септембар 1892. стр. 85-86.

[14] Поповић, Г. Јово, „Рефлексије са Бродскога Града“, Отаџбина, год. I, Број 4, Бања Лука, 6. јул 1907. стр. 1.

[15] „Osuda od 9. oktobra 1907. godine“, u „Petar Kočić – dokumentarna građa“, Muzej književnosti Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 1967, str. 203-212.

[16] Franić, Dragutin, „S gjacima kroz Bosnu-Hercegovinu, Crnu Goru, Dalmaciju, Jadransko more, Istru (Trst, Mletke, Rijeku) i Hrvatsku“, Tiskara N. Pissenbergera i J. Schnürmachera komanditnog društva, Donja Tuzla, 1901. str. 17.

[17] Ibid, str. 17-21.

[18] Шијачки, Душан Мил., „С Авале под Ловћен – путописне белешке с пута по српским земљама – I  Кроз Босну и Херцеговину“, Нова штампарија Саве Раденковића и брата, Београд, 1910., стр. 6-7.

NEZAVRŠENA PRIČA

Goranu

Rat je završen. Hajk posmatra ljude koji iskopavaju suve ostatke predaka iz prašinaste zemlje. Nose ih u zavežljajima u neki novi zavičaj. U novi život, prostruji mu kroz glavu. Malo dalje, na visoravni iza ogoljenog brda, nekoliko prilika pale svoju kuću prije polaska. Užurbani su, ti ljudi, kao da rade na normu, kao da će biti nagrađeni za brzo obavljen posao. Vatra je njihov saveznik. Možda i jedini. Vatra, učini mu se, danas kao da je brža i od metka i od zvuka. Potmula detonacija skrenu Hajkov pogled preko osakaćenog dalekovodnog stuba, žgoljavog i beživotnog. Rat je završen, prisjeti se. To mora da je neko minirao vlastitu garažu i automobil u njoj. Čudno je nakon toliko vremena provedenog u rovu i vidokruga suženog na pravougaonik puškarnice ili pak samo nišana ponovo pogledati tu golet, taj golemi prostor koji se širi i nadima, kao da juriša u zagrljaj neba. Kako je samo čudno i tužno gledati kolone ljudi koji za sobom ne ostavljaju ništa, a ostavljaju sve! Eno, neki od tih ubogih zlosrećnika za sobom vuku čitava stabla nara! Odsjekli su ih kako njihovi plodovi sutra ne bi krijepili neprijateljska ždrijela. A nar rodio, živ iznutra, a tvrd i boje krajolika izvana… A nar rodio, kao da više nikad proljeće neće doći. I posmatra Hajk ta stabla nara koja se vuku za kolima i gleda kako se loptasti plodovi otkidaju i ostaju za kolonom. Poput mrvica iz bajke, oni ostaju kao putokaz onima koji će jednom tražiti put do kuće.

* Objavljeno na srpcasopis.org

photo-1494972688394-4cc796f9e4c5-1050x620

KNJIGA „UPOZNAJTE GAGARINA, NAJŠAŠAVIJEG PSA U SVEMIRU“ UVRŠTENA U LEKTIRU

Knjiga za djecu „Upoznajte Gagarina, najšašavijeg psa u svemiru“ uvrštena je na spisak lektira za 4. razred osnovnih škola u Republici Srpskoj.

Ovu knjigu 2019. je objavio Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Istočnog Sarajeva, a doživjela je i audio izdanje kao zvučna knjiga u izdanju Specijalne biblioteke za slijepa i slabovida lica Republike Srpske.

Više u članku Nezavisnih i članku portala Mondo.

корице гагарин

AUDIO VERZIJA PRIČE „MONUMENT“ U NOVOM BROJU ČASOPISA „HOMER“

U novom broju časopisa „Homer“ (28/29) za juni i juli 2021. objavljen je zvučni zapis priče „Monument“ iz istoimene zbirke (Imprimatur, 2020). 

Priča se može preslušati ovdje.

Tekst je čitala Žana Vukosavljević, a tonski obradio Aljoša Trifković.

Sadržaj kompletnog broja časopisa (i mogućnost slušanja priče) dostupan je na ovom linku.